Stražilovo

Б р. 2.

СТРАЖИЛОВО

Сутра је радни дан; а чека сто нослова. Па. је већ, ето, време, кад се на селу и госпође враћају са села, кад се и коло око крста разилази, те млађешина треба и пре да хвата повратак. Не би сирота имала дело после подне, с киме речи да проговори, да не дође какво дете, те не купи за новчић свирајку од шећера, или какав цигару за два новчића, да недељом бар господски пуши у колу пред девојкама или у крчми. Прође и каква друга Катина из детињства, прија-ова или сека-она, па је, на прилику, запита : — Помоз' Бог! Како си, сека-Като? — Хвала Богу! Како ти ? — Да рекнем, здрава сам до божје воље. Шта ти раде дечица? — Хвала Богу! — А да шта ћеш! Јавља л' ти се госпођа Ната из вароши? — Јавила ми, да ће доћи скоро. — Нека, нека! ... Збогом, сека-Като! — Збогом пошла, сека-(„имја рек")!.. . Баш Ката ушла у двориште, па истерала ћуриће из врта и затвара _за собом вратаоца, а кола у двориште. Загледала се домаћица, ко је. — Јесте л' ради гостима? — повикаше женски гласови с кола. — Јух! — цикну госпођа Ката, тек што познаде госте. Кад је дошла к себи, сети се, да притрчи гостинским колима. —- Гле секе! Гле Даре! Добро дошли! Ко не би био рад тако добрим и милим гостима! ? Добро нам дошли! — Боље нашли! Боље нашли! — отпоздрави и Ната и Даринка у један мах. ' Трива већ сишао с кола, па одапиње коњима конопце са ждрепчаника. Даринка стала на лотру, на хоће да скочи с кола. А Катица претрчала, па је прихваћа. Госпођа Ната се мигољи у тешком пртљагу; хоће да се извуче, па то раскопчава огртач, то чупа с иогу велики завежљај. Баш читав посао! У том дотрча и Зорка, Катина кћерка. Била код нопине Јелене, па видела, да су гости дошли, те потрчала кући; а сва се запурила и задухала што од радости што од умора. Е, сад грљењу и љубљењу нема, мислиш, краја. Цмок један пут! . . . Други иут! . . . Цмок и трећи пут! . . . И опет! . . . Све пуца! То је радост, цикот, мислиш, сватови су! Зорка треба да иде по девојку. Мати каже, биће да је у колу, па нек је тамо потражи. А Зорка упр-

тила неки гостински пртљаг, пошла с њим у кућу; па сад не зна, шта ће и куд ће пре. Да га остави, па потрчи по Мацу; или ће најпре да га унесе ? Најиосле га спусти на земљу, полети наулицу ; понда се опет врати, загрли Даринку. И једва једаред ће истрчати и отићи по девојку. — Ала је то прашина, слатка, па врућина данас, да Бог сачува! — уздахну госнођа Ната, кад добила времена, да стресе прашину с хаљина. Ката отрчи у кућу и спрема воде, да се гости умију. — Триво, — окренула се Ната кочијашу, па му говори: — ти сад поскидај ствари, па дај унутра; а коње испрегни, па одведи у шталу . . . Има места, је ли, Катице? — Како не би било ? Гле секе! — одвикује она из кухиње. —■ Газумем, — вели Трива. —• Дођи, па ћеш вечерати, — опет ће Ната Триви, а то исто или можда мало друкчије рећи ће му бар још који пут. ■—• Сутра се можеш вратити за' хладовине, кад хоћеш; пут је добар, а сад ти иде нод ногу. Доћи ћеш само пре, него што пођеш, како ћу ти казати, да поздравиш Кристу, нека што чешће посети кућу. ГЈа ноздравићеш и мајсторицу. .... знаш! . . . Него обиђи и ти, мој брате, по каткад. Опет је, знаш, друкче, кад се мушка глава даде видити. Па јави се тек кадгод мајсторици, да се знате. Кажи јој, нека отвори почешће собе онако пред вече, кад се стиша прашина по улици ; али ни по што немој да остави отворено преко ноћи. . . (И тако даље . ...) Дотле је Трива извукао, као добар кочијаш, коњима уши, па их омутком сена из кола истрво и по леђима и по ребрима и по ногама. А на Натине речи одазва се: — Тазумем. — Като, — примети Ната сестри, кад дође до воде и замочи руке, да их пере, — могао би ти Трива штогод помоћи. Нек ти донесе воде, ил нек нацепа дрва . . . Хајде, Триво дете моје, номози госпођи; видиш, сама је. — Газумем! — одговори Трива и оде за својим послом. — Като злато, — опет ће Ната Кати, — а ти мени и не кажеш, где су ти деца? ■—• Јован је отишао у виноград. Има у поп-Стеве неки гост, Јованов добар пријатељ из Беча. Та, знаћеш га. Тинкин син, ако се сећаш! — Што јој је муж она лола и бекрија? — спомиње Ната. — Да, да. — Нисам ни знала, да је то баш њен син. Каже