Stražilovo

Бг. 4.

СТРАЖИЛОВО

59

Тихо и благо разлежу се гласи, К'о свете химне од безбројних тица, И вечна радост, што небеса краси, Чистоћом трепти с анђеоских лица; Па за тим... престун, и проклетства жртва, И немир, што га кроз векове прати, И после свега равнодушност жртва Спрам свију страсти — што их дивно страти ... Па од куд ужас на његовом лицу? И за што спомен баш сад да се буди ? Или је љубав оживела клицу Божанским дахом спрам света и људи? Мирно је свуда — и с челика зраци Трепере кроз ноћ. Сатана се прену, Па крвав поглед на рибара баци, И оштрим крилом под небо се крену 5 И оде . .. оде, пун туге и јада, Још уздах само с висине се хори, Па и он тоне ... губи се... и пада, К'о тајни шумор гранчице у гори . . . Рибар остаје сам, али је дубоко уверен, да га Зорка не љуби, те не мари ни за шта, ни за љубав, ни за веру, ии за бога. Тумарајући и дутајући, врати се једном кући и спази Зорку, како с витезом о њему говори. Разјарен од љубоморе, убије Зорку и одбегне, и не знајући, да је онај витез био њен брат. Међу тим се демон докопао самоће; ту хоће с богом да се измири, јер осећа љубав у својим грудима: Ах, моћни душе, којим небо влада, Љубави чиста, о љубави мила! Како да појмим узрок оног пада, У коме тону Демонова крила! Заљубљен Демон!... И ирогонством с нова, Прогнаник неба — у небо се диже; И свети занос најчисгијих снова Молитвом благом у небеса стиже! Заљубљен Демон! . . . Од Евиних дана Сунашце јарко заблистало није, Ни бистра роса, ни зорица рана На блудног духа, што се у ноћ крије . . . Заљубљен Демон! . . . 0 бесмртна сени, ГОто немо тонеш у пучини јада, Самртни ропац у крви и пени, Спасењу твоме уздиже те сада! Нежна је љубав — кад пламеним мачем Ноћника враћа у државу сјаја; Са плачем прогнан — повраћа се с плачем, На цветно крило изгубљеног раја; И светли спомен љубављу се лепи, К'о благи мелем вековечних сана; И нада сија, да му живот крепи Будућим миром освештаних дана. . . Тако је демон из пакла прогнан, али он још није у небу; он је још међу људима, јер ипак мрзи. Мрзи рибара, јер док је тај жив, не може доћи до Зорке. Али љега озарава тек ово: он није љубљен; Зорка и не зна за њега. У тај мах спази рибара, који бесомучно јури преко гудура, бегајући

од убијеног чеда свог. Демон хоће да га смрви, да му није.више на путу, но задржи се, и пита га, шта је с њоме? Рибар се исповеди и хоће да се сјурва у понор. Но изненађени и очајни демон задржи га и одведе га идолу, који се дигао по облику Зоркином: Демон: Погледај добро! Познајеш ли, ко је? Рибар : Проклети враже! Демон: Дај ми срећу моју, Ил' мрски живот у пакао хити! Ти дрхћеш . .. стрепиш, а невесту своју Мирно си мог'о у заборав скрити! . . . Погледај добро! Ово лепо лице Трепери сада к'о кандило ноћи, Послано руком једнога убице — И плавом небу ја не могу доћи! Рибар: Са мном ћеш моћи! И безумној снази Титанска снага у номоћ се креће; Он бесно рикну — и к понору гази, Демона носећ, к'о слабачко дете . . . К'о бесни оркан, што се небом гони, Задрхта... крочи . .. и у понор оде! И — све је мирно; само хуком звони Студени талас падајуће воде . . .

И бура бесни; са леденом руком Кидаше пелен с идолове главе, На четир сгране сипајући хуком Сведоке тужне најстрашније јаве . . . Шта је дакле сад? Демон се с човеком сјурвао у понор, да обојица својевољном смрћу покају опстанак свој и дела своја. Човек је смрвљен а демон прекаљен; он иде у ништа, у вечност, у хаос — али није ни ђаво више. Можда ће наћи милости тамо, где је милости тражио ... У колико је у ночетку делао, у толико се доцније повео за осећајем. Љубав је сада могла од сатане створити анђела, као год што је негда мржња створила од анђела сатану. Али само чиета љубав! Да је дошао до Зорке, као Љермонтовљев демон до Тамаре, он би онда дошао до плода сазнавања на земљи, те се не би удостојио неба, и остао би, што је био, ђаво, као год.што је Адам изгубио рај, кад је окусио нлод са дрвета од знања добра и зла. * Као Фауст, тако је и рибар незадовољан својим стешњеним делокругом; само што су са свим друкчи разлози, који им стварају незадовољство. Фауст зна све, што се на земљи може научити; рибар можда не зна ни читати. С тога је потребан други разлог, да је незадовољан, те тако искушењу и приступачан. Тај је разлог у немогућности, доћи до предмета своје љубави. Но Фауст, као немачки научењак, мотри једнако и на будућност, и неповерљив је према оном, што сам није видео и чуо; рибар,