Stražilovo

Бг. 4.

СТРАЖИЛОВО

ља Рокса у шали „Љубав није шала" па Савка у Змајеву „Шарану" и т. д, све умиљатији и умиљатији ликови, који су одговарали живахном темнераменту младог девојчета. Како је Денка, онако још нола дете, на јуриш освојила била себи симпатију публике, тако се онда наједаред скиде пажња са ње, са „почетнице", па о,е обрну новима, дабогме за онај мах још куд и камо претежнијим јунакињама. Што Ленка уграбила била за сретних времена, то јој још остало, а све друго ијоле боље било је сад за њу забрањен плод. Дошла из Загреба Сајевићка па се пуне четир године — не без заслуге — слави на нашој позорници. Тек она отишла ево ти Рајковићке те и она за пуних седам година покупи све ловорике испред Ленке. И СоФија се Максимовићка за то време јављала са старим правом на прве улоге. Јели онда чудо, да је критика принуђена била Денки пребацивати застој, стереотипност и шта ти ја све знам! Јели ЈГенка могла напредовати, кад се није мицала из оних регијона, у које ју је први ветар нагнао био! Треба рећи отворено : Љзнка је била сироче, пасторче. Одређено се ту не може кривити нико. Тако су околности ваљда са собом биле донеле. Тада једва једаред, после одласка Рајковићкина у Загреб године 1884., освануше и Ленки лепши дани. Време, хсоје је нротекло од одласка Рајковићкина до повратка СоФије сада Вујићке, одсудно је било за Ленку. Ту се њој, хтело се не хтело, морали поверити и најзамашнији задатци а она их је од реда све решавала на најодличнији начин То је било оно доба, кад су „из провинције" стизали гласови, да Ленка џиновским кораком корача напред. Сад већ ни повратак Вујићкин није могао нанети квара. Ленка је показала, шта уме, па се сад није више дала нревидити. Уверила се сад и иублика и критика, да се са уметницом Л^енкина соја може иодичити српска позорница те ју је сад и једна и друга стала соколити и храбрити на све већи напредак и усрдно је стала поздрављати сваки њен успех. У захвалу за то била је Ленка марљива и вредна те је учила и радила, својски. Уметничка нарав Ленкина није се дала строго определити, те ћемо с тога и међу њеним најбољим улогама наћи по коју, која са осталима ни најмање није сродна. Сентименталне љубавнице, јегуљаста језика салонске даме, крепка и једра чеда нрироде — ето, то су од прилике биле н>ене љубимице. Њих је израђивала помњиво и са лепом студијом. Ленка је вазда спремљена излазила пред публику. Није било случаја, да ]е можда несигурност смете, те да овај или онај важан момент у улози пропусти иа да га не нагласи и не изведе, као што треба. Није било у ње ни оне т. зв. расположености и нерасположености, гесће ћудљивости глумачке. Играла је она вазда с вољом и од срца, па билз то и најспореднија улога. И сувише је као светињу сматрала свој узвишени позив глумачки, и сувише је уважавала своју драгу публику сриску, а да је миого могла мислити на своје расположење. Ленка је била увек једнака: чила, трезвена, озбиљна и разумна радница. Из опсежнога репертоара њеиога наводимо као најбоље израђене и најпогођеније ликове : Маргиту у Гетову „Фаусту", „Дездемону" у Шекспирову „Отелу", Амалију у Шилеровим „Разбојницима", Анђелију у , ; Максиму Црнојевићу" Лаве Костића, Дивну у „Стевану" и Р1ванку у „Цару Јсвану" Мите Ноповића, Мару у Обсрњик-Ђорђевићеву „Ђурђу Бранковићу, Есмералду у БирхпФајферкину „Звонару богородичине цркве", Маритану у Диманоарову „Дон-Цезару од Базана", Добрилу у „Добрили и Миленку" Матије Бана, Марију Коминову у Делавињеву ,Дудвику XI.", Атенајиду у „Господару ковница" Жоржа Оиета, «Т»ридерику у „Наслед-

иику" Емила Ожјера и Жила Сандо-а, Розу у Рајмондову „Распикући". Мирне душе сме Ленка Хаџићева обазрети се на минулих седамнаест година, које је провела у служби српске Талије; с поносом сме рећи, да је своје учинила савесно и ваљано. То јој је једииа али и највећа и најсјајнија награда за благословни јој мучни рад. Нека јој успомену на живот јој уметнички слади уверење, да ју је са позорнице испратила свеопшта, једнодупша симпатија српске публике. Г Л А С Н И К, (Сриско агеад. друштно „Србадија" у Грацу) иадало је овај ироглас: Колико је велика згода по нашу књижевност рођење великог песника Гундулића, сведочи нам онај дивни занос, којим су сва српска акад. друштва усгала да нрославе што свечаније тај сретни дан и да се одуже ономе човеку, који је српску књигу до оног врхунца подигао, до којега у оно доба ни један други словенски народ на Балкану није се ириближио. Ево се иавршила два и по века, од кад је славни песник умрво а још у домовини његовој, у питому Дубровршку, не диже се никакав сгхоменик, који би овековечио име иесниково и који би странцу доказ био, како су потомци благодарни и како се Дубровник, најлепше бисерово зрно у низу српских градова, горди, што је колевка био спеваоцу „Османа." Треба дакле да се одужимо, да покажемо народност своју. Гундулић је онај, који је пре два и по века певао неумрлим стиховима славу словенских народа, а особито славу и горке невоље српскога народа, и тако у епосу свому оставио потомству успомеиу свога поноса, штоје сии таковог народа и успомену својих нарицања над јадима, под којима је стењао српски народ — његов властити народ. Крв му је говорила и као Србин није могао овом племенитом иодстреку избећи. Овом човеку дакле клањајмо се и дигнимо му споменик вредан његовог имена; ово је наша дужност, овоје дуг, који нам још лежи на души! Српско акад. друштво „Србадија - ' у Грацу приредиће 2. (14.) Фебр., о Сретенију, свечаност, којој је цељ, да прослави што сјајније великог српског песника и да купи прилоге за подизање споменика у Дубровнику. Друштво се нада, да ће се српски народ што лепше одазвати на овај позив, знајући, како је код свију Срба увек народна свест будна, увек спремна, да се одужи онима, који су за њу радили и живели, као што је радио и за њу живео Гундулић. По својој снази ми ћемо радити што нам буде могуће, али нам ти, српски народе, буди на руци ; од тебе очекујемо помоћ и прилога, да се што достојније прикажемо граду Дубровнику и успомени великог српског песника. Прилози се шаљу: бегћ. акас!. Уегелп „бгТоасНја" (хгаг, ТЈтуегзИзае^.

ЕЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ, — Сима Ј. Аврамовић иамеран је да изда у засебној књизи своје приповетке из српско-бугарскога рата. Неке од ових приповедака штампане су у разиим журналима с обе стране Саве и Дунава, и биле су, као што им се писац у позиву на претплату хвали, добро примљене од стране читалачке публике као и наших одличнијих књижевника. Ма колико да је тај — вели даље Аврамовић у том позиву — рат грозан са својим последицама, да је тако рећи једна од највећих несрећа по човечанство и државе, ипак, апстрахујући све то, не може се спорити, да је он без својих занимљивости, без поезије. На ратноме попришту, где хиљадама људи валажу иајвеће благо овога света, живот свој, за општу ствар