Stražilovo

50

СТРАЖИЛОВО

Б р . 4.

Ако је кадгод каквих „шших" жеља и имао, заситио се црвеним појасом, којим је „као ревностан пастир и душепопечитељ Богом повереног му стада" одликован и постао „конзисторијалним присједатељем." Више шта, мисли, не може ни постићи. . . . „Поп је" вели поп Стева, „пои: а придиковао, а не; те гласао за овог посланика, те за оног; то било автономије, то не било је; па казао: да, па казао: не. Само ч„но, само по чину! На паки и паки — поп !".. . Е, па тако седи јутрос, ето, поп Стева под својом сеницом, па пушта густе димове кроз подсечене бркове; глади дугим сухим прстима браду, по којој се, бог ме, ухватило поприлично већ иње; глади и гледа, како куља дим на врата. Око сенице, чује, зуји и бруји вредан народ по чистом јутарњем ваздуху. А зује и брује данас нешто крупније и мисли у глави пречасног конзисторијалног ирисједатеља. Право рећи, брује му и зује у глави још од синоћ, како му је „његова" напунила некаквим разговором, па јутрос са неколико убедљивих речи и јаче подбунила. Навалио се леђима на зид, где је већ отрво креч и углачао га од тешког наваљивања; пребацио ногу преко колена, па мисли. Дуго и дуго му нису таке мисли долазиле на памет, па се упео свом снагом, те набрао чело, па му се натуштило над дугим ироседим обрвама. Хоће најпре да оживи у успомени неке особе и ирилике, о којима је, чини му се сад, и чешће могао и требао мислити. ако ничега другога ради, бар да сац не мора лупати главу, као да му је све ново. — „Како сам нисам дошао на ту мисао? . . . Овај момак није таки, као што сам ја . . ." Хтеде рећи : „... мислио о њему!" Али га ипак памћење не изневери, кад се опомену, да до сад неје ни мислио о њему, бар не озбиљно, ако га се, може бити, кадгод случајно и сетио био! — „ Мора бити кадгод нешто од њега... Допада ми се, што је при себи. Жилава нарав! Без ичије нрипомоћи ... сам . . . у туђем свету .. . Хм ! Мора бити од њега кадгод нешто! Две јаке, до душе, за вратом не ће имати никад, јер... за тај хлебац, што га је он себи изабрао, не нријања, баш Бог зна како, маџун и скоруп ! .. . Па ... најпосле, шта су стекли и трудољубиви Орфелин и учени Соларић, па мудри Доситије и преблаги Милован Видаковић... и толики други славни и преславни; али се и данас славе! Тек ... тек ... Досга је то од њега, . .. за сад ... доста." Поред сенице се нешто закрши, као да неко склања себи с пута ону лозу, што се обично онако уз пркос испружи нреко стазе са лозника. Збиља, чу се ход.

Поп Стева склони чибук уза се поред стола, проглади прстима кроз браду и лако се накашља. Узе округли ћелепуш са стола, па га ћуши на потиљак; а лаком кабаницом покри колена, да баш не види, ако је непозван ко, попу у чакширама. Очи упрво на врата. На вратима у сред лозника указа се Бранко Стајић. На њему лако летње одело и сламњи шешир. У руци држи некакву књигу, а на бео се штит од сунца наслонио. — А,. .. ти си, Александре! — примети попа, па се осети слободаи; него се инак не показа тако, да не би сестрић његов могао приметити, како се он спремао кому на дочек, да му се „омладинац" не може ни од шале подсмехнути. — Тражи вас, ујо, госпођа Рашићка! — одговори онај. — Госпо .. . ?! — замисли се чисто поп Стева, као да му је страно то име; понда се сети. — „Јогуница!" помисли у себи. „Никад друкче!... Госпођа Рашићка! Као да пркоси!" У исти мах му сину друга мисао, па му се задовољније мало разгали лице. — Да ме ко не тражи? — Не знам. Ја сам ношао био к Јовану; а госпођа ме замоли, да вас к њој пошаљем, — одговори Бранко. Попа се дигао, па пажљиво растире и онако већ до најситнијег патрићка догорелу полушку своје цигаре, те је утрну. Метну шешир на главу, па закопчава и око себе намешта кабаницу. — Што не дате мало проширити или бар повисити, ујо, ту сеницу, кад сте тако радо у њој? — За мене је, синко, добра и овако. Ја сам је из темеља зидао. Ко после мене дође, може лако дозиђивати, ако му буде уско. . . Ето, видиш; шта би ти било, да си за годину две дана мој капелан, иа временом мој наследник и у парохији и у кући ? — рече пон Стева поверљивије. — Хвала, ујо, што се не сетисте, кад је тому било време; сад је касно, — одговори му сестрић с неким прекором. Пон Стева се уједе мало за доњу усну. Хтео је да наведе разговор на нешто друго; али „оштро омладинац одговара", па не знаде, шта сад да му каже, већ окрену на друго: — Хајд' заједно до куће, ако хоћеш к Јаковљевићима. — Сад не ћу тамо. Идем у воће. Поп Стева усгаде и изађе, па забрави за собом сеницу. Окренуше једап другом леђа, па одоше својим путом.