Stražilovo

Б р . 4.

СТРАЖИЛОВО

ци мењају се у Гундулића по аналогији заменичке деклинације ; н. п.: Ироз несреће срећа износи; из крви се круна црпе; а они, кијеж се боје мнози, страх од мнозијех и они трпе. — I., 25. Ах неумрли витезови, гласовити Турци стари, с кијем добише вас свит ови моји дједи, ваши цари. —■ I., 120. Свиони су њих шатори, столи златни, на кијех сједе, птица у мору, риба у гори јестојске их слиједом слиједе. — I., 205. Паче да та ријека свуди нануни се и зајази телесима мртвијех људи, кијех пољачка влас иорази. — I., 262. * * * Као што је у старом словенском језику био генитив без предлога од уз компаратив, тако је био и у сриском језику некад. У Гундулића долази генитив уз компаратив без предлога и са нредлогом. Испореди: Ну кћи краља од Могора љепша и свјетља свијех се указа: њој из бијелијех прси зора, сунце истјече из образа. — IX., 380. Бијелијем перјем главу ките, нод кавадим ноже држе, пашу сабље племените, јашу коње вјетра брже. — XI., 410. „Заутра нам је царство у руци, срести га ћу ја без страха!" И у овој се већ одлуци крену бржи вјетра илаха. — XVII., 740. Силна витра јачи и бржи сјемо тамо скаче и тече, рве, ваља, ломи, крши, ноге, руке, главе сијече. — XVIII., 300. Тер јак пастух, кад се од бијеса с јасли отргне, вихра бржи

тече, скаче, гривом стреса, главу уздиже, пуха и ржи. — XIX., 395. са: Нут онога, ком кацига сњежанијем се перјем кити, а и коњ иод њим бјељи од снита, рек би, сад ће полетити. — XI., 270. Тим весело напријед ступи врљи од вихра, бржи од стриле, сметај, свађај, буни и упи, не мимођи варке и силе. — XVII., 705. Дуљи од вијека часи брзи чине јој се, мисо је труди, без господства живјет мрзи, нова уфања већма буди. — XVII., 745. * * * У старом је словенском језику обележје садашњега времена у првом лицу једнине о, н. п.: 11 Л е Т љ (= плет-ом), к 6 р ж (= беро-м) Тако је било и у српском језику. Али од тринаестога века поче се прво лице садашњега времена по аналогији мешати са оним глаголима, који немају обележја за садашњост, а имају пун личпи насгавак, као што су: јесам, дам, на добише и обележје е за то лице по апалогији других лица, и у седамнаестом веку задржаше још обележје о само они глаголи, који су и до данашњега дана задржали, као : могу (м о гж= мого-м), хоћу, вељу, виђу. У петнаестом и шеснаестом веку била је, дакле, борба између облика са обележјем о и облика са обележјем е, па шеснаестога је века та борба свршена са победом облика са обележјем е. За то се у Гундулића и не налазе облици са обележјем о. Еад изузмемо споменуте глаголе, који су задржали до данас обележје о у првом лицу једнине, онда још само долази један глагол с обелеауем о код Гундулића у »Осману« и тај облик једини долази у стиху слика ради: Ну што заман веће стоју, није вас знане тријеби учит: час паклену, вашу и моју доста вам је приноручит. — XIII., 300. г и (Наставиће се.)

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. РУВАРАЦ. (Наставак.) Устајте! Што сте се укипили и тако удивили, та дајте се мало, еда би опет к себи дошли од теви, ви слушаоци на миндерлуку, устаните и ви, шкога чуда и чуђења! нротеглите се мало и протарите очи, — искашљите II није чудо, браћо моја драга, што сте се, слусе, попите по чашицу добре шљивовице и прохо- шајући то нричање Иантиио, укочили од чуда и за-