Stražilovo

СТРАЖИОВО

БРОЈ 5.

ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

У НОВОМ САДУ 4. ФЕБРУАРА 1888.

ГОД. IV.

ПАХУЉИЦЕ.

амео снијег. На кров куће, кб веселе лепирнде, 1 пале двије пахуљице. Каже једна: Ој сестрице, мјесец ми је тако мио! Он се у ме заљубио;

па он моју студен чува без њег' бих се сутра чила с топлог сунца растопила. Ал ће друга: Мила сестро, гдје љубави а без сјаја, без топлога загрљаја?

Нек ми сунце срце грије, а срце ми радо слути: с љубави ћу погинути.

Јосип Верса.

ДУХ ВРЕМЕНА САД ЈЕ ТАКИ! ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГА ЖИВОТА.

ПРВИ ДЕО.

,егао Бранко на траву у хладовину, да чита. ЈОбично би до сад у то доба већ био код Јо'вана; али га јутрос нешто одговори, те не оде. Како је чуо још синоћ од Јелене, како су тамо гошће дошле, као да осети, да су му сад у оној кући врата затворена. Не мари за нова познанства. Оно јесте, да му не би било први пут, када би се сада састао с госпођом Катом и с госпођицом Даринком, јер је већ једаред био с њима, баш у њиховој кући. Али се увек неугодно осећао у друштву, у које би тек почео долазити. Од увек научио, да се повлачи, па мисли, узео би ко за наметање, када би чешће одлазио међу нове познанике. Књига је пред њим, али мисли несу све код вега. Од синоћ се нешто сневеселио. Јелена му је много приповедала о Даринци. Јутрос му је опет споменула о њој. Питала га, хоће ли ићи к Јовану, па да је поздрави. Можда би и отишао био, да га госпођа Рашићка не посла поп-Стевану у врт, те се предомисли.

Више њега се залепрша лептир, па стаде баш близу на неки цвет. Он ни да дахне јаче, па се не миче, само да не узнемири то дивно мало створење. А лептир шири своја шарена крила, час их скупи и дигне у вис, да му се боја и на горњем и на доњем делу танких крилаца прелива сад као седеф сад као плавичаст пламичак. — Ти си сад и душом и телом лептир, — рекла му је мати, када га испраћала у туђ свет, у даљину, да у највишим школама тамо збира себи плодове човечјег ума. — Ја ти, — рече, — не могу дати ништа више до свог благослова; не знам ништа друго, до да се молим Богу за тебе. Шта ти ваља радити, то ти треба већ сам да знаш после осам година, што си их провео у гимназиским скамијама. Ја хоћу да више знаш него ја. Није истина, да више пати, који више зна. Данас само они добро пролазе, који што више знају. Али пази, да се што више користиш туђим искуством. Тешко оном, који мора све сам на себи да искуси! Ја сам про-