Stražilovo
Б р. 6.
СТРАЖИЛОВО
95
не знам, као што рекох, али биће од тога дана већ четрдесет дана, и за тих четрдесет предпразнствених и попразнствених дана, за те зимње четирдесетнице нисам хтео ни мислити ни на турског Нешрију и још мање на Београдског Панту, а камо ли бавити се, претресати и разглабати оно, што је Нешрија пре триста и седамдесет-осамдесет година испричао и написао и што је наш г. Панта пре неколико година препричао и печатао о боју на Косову — али се у немириоме свету, а наиме у Београду, за тих четирдесет дана много што шта збило и урадило или бар иотекло из Београда, што се или самога г. Панте или и Панте и мене тиче и дотиче, и преко чега не могу ни ја у слободној овој расправи о кнезу Лазару муком прећи. Некако пред Божић добијем неко писмо из Београда, у којем ме неки, мени са свим непознат, човек, који се потписао „М. Кошутић", са свим озбиљно пита, што се ја већ једанпут не оканем г. Панте Срећковића ? БЗта ми је крив толико г. Панта Срећковић? Какво зло он почини? И кад ћу већ престати нападати и грдити тога многозаслужнога мужа и књижевника и називати га то Бугарином, то Турчином, кад он није ни једно ни друго, и кад сви у Србији, а нарочито у Београду, знају, да је он по роду и корену прави правцати Србин, син покојног кмета Славка Срећковића, и да се родио баш у великим Крчмарима, не знам које и које године, и кога дана у години од створења света. У посланиди тој помиње Кошутић још и то, како г. Панта више пута, а нарочито кад случајно наиђе гдегод на „Стражилово" те прочита расправу о кнезу Лазару или од каквог пријатеља свога чује, шта се пише у тој расправи, не може по три-четир ноћи очи да сведе од тешке узрујаности и узбуђености, те завршује посланицу са саветом, да осгавим г. Ианту на миру, да се оканем трица и да не пишем више ни за ни против г. Панте, који ће и онако скорим у пензију, те ће на катедру српске историје у великој школи доћи млад један Србин Паризлија, по имену но како пензијонирање Пантино није баш тако сигурно у блиској будућности, то нећу да поименце кажем тога младог Србина, који ће заузети катедру г. Панте. Други један Србин у Београду, који је такођер у Паризу и још даље био, послао ми је пред светог Саву пети број „Нове Уставности", у којем су почеле излазити „ЕрЈ81:о1ае оБвсигогит У1Вогит аЛ оћзсигоа У1геа а . Пријатељ тај мој, који ми је међу тим и други и трећи број, у којима су те „Ер181;о1ае сЉвсигогит ујгогит" послао, каже да не зна, ко то пише, „ако није — домишљајући се додаје београдски пријашин мој — „само сами II. С. Срећковић,
премда не личи на његов стил". Ја мислим, да неће бити г.. Панта, јер да Панта пише те епистоле оТззсигогшп уГгогиш, не би зацело написао већ трипута: „а<1 о!)8сиго8 уд-ев", јер ма да и сам „Радикал" новодом проглашења г. Панте за академика тврди и телали у бр. 38. од 1887. год. да г. Панта не зна латински, опет ја не могу мислити и претпоставити, да је то незнање латинског језика у проглашепог академика толико, да ни то не зна, да „а<1 оТззсигов уп-ез" не ваља. Но то је Пантина ствар, а ја поменуо сам овде поменуте епистоле оћзсигогит уш>гит у Београду управљене ас1 оТззсигоз уп-ев само зато, да овостране читаоце упозорим на те посланице београдских фарисеја и књижевника, што се купе око „Нове Уставности", који фарисеји и књижевници, ако и сабљу пашу и цилиндар носе „помрачаготЂ лице свое" те се стиде имена свога; но како се каже, да су те „ер1в1;о1ае ођусигогит у 1 го т т " од Бдина-Видина, то , Србине и српски сине, можеш знати и сваком казати, да епистоле те београдски Бугари, који су пореклом од Бдина илити „бдинских-видинских страна" пишу и пишући те епистоле лупају себи споје дебеле бугарске главе. 06шкурним тима вирима, око „Нове Уставности" ск) г пљеним, ја не могу одговорити — нека им одговоре и одговарају они овострани Цинцари и Бугари, једном речи овострани обшкури вири, на које су те епистоле „ер1в1:о1ае ас1 аТзвсигов кгге$" и управљене, а ја ћу међу тим г. М. Кошутићу на његово питање јавно — пошто приватно, не имајући части познавати га, не могу — да одговорим. На питање Кошутићево: кад ћу већ престати нападати на г. Панту Срећковића? гласи одговор мој: да ћу одмах престати претресати дојакошње историјске расправе г. Панте Срећковића, чим исти господин призна, исповеди и јавно напише: 1. да краљ Вукашин није убио цара Урогаа. 2. Да се не може тврдити, да је господин Вук Бранковић издао господина и таста свога, кнеза Лазара на Косову, и кад осим тога да реч, да одјако неће издавати на свет нити историју српског народа уопште нити расправе о питањима, која се тичу српске историје старијег времена то јест од 640.—1740. год. 0 срдару Мандрди, Цинцар-Јанку и осталим новијим јунацима и подвижницима може слободно и по евојој вољи или свом ћефу расправљати и писати и, што напише, ма којим путем и начином на свет издати. Услови су то доста тешки, — али само под тим условима могло би се уставити свако даље претресање Пантиних историјских расправа, у којима има толико разноврсних и од сваке руке погрешака, да ће нас, то јест и мене и Панте нестати са овога света, а погрешке те не ће још бити исцрпљене ни изнесене на божији свет.