Stražilovo

124

СТРАЖИЛОВО

П сад бар знаш, Србине и ерпски сине, зашто сам се ја од летос тако из} - зео и испизмио на г. Панту у Београду, који ме огрчи и очемери оном својом изреком тако, да сам се сав претворио у отров, те отровне стреле пуштам и отровним стрелама стрељам г. Панту, — а да ли и згађам, то не знам нити то ја овде у гудури могу знати. То г. Ианта зна, који и онако све зна и, већ да одговори само имену свом, мора знати. Па тта хоћу ја тим стрељањем и тим дугаманским нападајима, — па тим беспристрасним и објективним претресивањем Пантиних историја и историјских расправа да постигнем? Ништа друго, но само то: да уверим наш читаћи свет, који је приступачан те се даје уверити, да г. Панта није баш тако велик и ван уже своје домовине баш онако славан српски историк, као нгто може бити он сам мисли и „мечтава" и као гато неки, понеки Цинцари и Бугари у Београду устима исповедају и кажу да је он то и такав; и да по томе између г. Панте као историка и књижевника и мене худога „шкрабалаи бронзукала" нема оне огромне разлике и да нисмо онако раздалеко један од другога, каква се разлика и какво растојање из оне из уста Пантиних истекле изреке, која гласи: „Руварац није никакав историк, па ни омањи књизкевник", извести мора.' И ако се услед овога мога „временога и безвременога" претресивања и дрмања узмора г. Панта с висине, на којој је сада, спустити на ниже, ако се сроза и ногама својима опет додирне земљу, опгату мајку нашу; ако онај телејисани округ око главе Пантине мало избледи и изгуби нешто од свога сјаја те се најпосле увиди и свестрано призна, да г. Панта и покрај „стеченога имена и гласа на пољу српске историјографије" није нигата друго но прост работник и ра-

ОЦЕНЕ И ПРИПОВЕТКЕ ДУШАНА РОГИћА. Свеска ирва. У Мнтровици, брзотиском народне штамиарије К. ТрумиЛа 1887.

Минула — 1887. — година као да је позавидела својој нокојној сеји 1886., гато је српској књижевности пружила три алем-камена, три лепе збирке Лазаревићевих, Адамовљевих и Веселиновићевих приповедака. Њима се српски народ поноси, а 1886. година радосна је, гато за њеие владавине сину сјајна зора српској приповетци. Крвним оком гледагае 1887. година на своју претходницу и да не

читељ, који се много мува, много хоће и започиње, но — будући да жељи, вољи и рачењу његовом не одговара. снага, која му је дана и коју је стећи могао, — да ће резултати тога свеколикога мувања, започињања и рада Пантиног ишчезнути „лко дшњ", онда због свега тога нека не криви г. Панта никога другога, већ нека припише то самом себи! Не био онако неразумно телалити по новинама, да Руварац није ни омањи књижевник! „Но је ли вредно, да о Панти и о себи трошим толике речи?" Признајем, да није вредно и признајући то молим те, читаоче, да ми опростиш, што просух о том Панти већ толико речи — а уз Панту и због Панте и о себи; а опростићеш ми, то зацело знам, ако само помислиш, да и ми мали, незнатни и ништави људи осетимо потребу, да кадикад с Мињоном Гетеовом болно узвикнемо : 8о 1авв1: гшсћ асћетеп, 1сћ лтсг<1е", — или да повторимо и прошапутамо недавно изговорене речи српског песника, српског Оскара ^оп Кес1тЦ који из прека довикује: „Ој Иларионе, још дан, још два, па ће И смиреност твоја поред своје браће, И За г ГО „Мир нека је земљи", гргетешки кале!" „Мир нека је земљи" па и г. Панти на земљи! Е па кад г. Панти треба мира дати, и кад г. Панта постигавши све, за чим је жудио, сада чезне само за миром и само жели, да безбојазнено проводи и мирно ужива у слави својој, онда нам не може бити дпље г. Панта калауз на пољу Косову. Морам дакле одрешити г. Панту од те тешке службе, дати му Еаифавб и пустити га, да „сербез хода по турској ордији" а ја ћу и без г. Панте доконати причање или приповест Нешријеву о боју на Косову.

ПРИКАЗИ. би за њом заостала, поклонила је српском народу неколико збирака приповедака, али, боже благи, оне изгледају према онима из 1886. године, као сунчев и месечев сјај. Светле и једне и друге, али последње не греју; поред њих се можете смрзнути!.. . Да би њен сјај био јога већи, завргаила је свој приповедачки низ збирком, чији наслов написасмо овим ретцима, и којом ћемо се мало поразговорити, јер не смемо казати: позабавити. Рогићеве приповетке (свега их је осам) можемо поделити на три групе: из сеоског живота (Зорка Љубица — С прела на гробље), из варогаког (При-