Stražilovo

Бг. 8.

СТРАЖИЛОВО

125

јатељ Мирко — Дрвена ружа — Мара — Даница) и из старих времена (Ераљ ниских колеба). Оне се овако деле једино с тога, што ириповедач изриком напомиње село или варош, а »поред једне забележио је „приповетка из старих времена". Да овога нема, могли би замислити, да се све збивају или на селу, или у вароши, или у старим временима. Типови, пардон, поједина лида, свуда Су једнака: на селу не видите сељака, као што сте научили да вам га слика ЈЈазаревић, Адамов и Веселиновић. Рогићеви су сељаци „фини људи", то су варошани у гуњду; сељанке као да су одржале мегдан у страшној борби за емандипацију женскиња, а како ли се оне тек разумеју у љубави и љубавним уздасима. Могле би, не дај боже потребе, г. Рогићу диктовати љубавна иисма. У овим приповеткама сеоске лепотице „добијају грозницу" и тешко уздишу од силне љубави, а Зорци „рука би јој се скоро и нехотице нашла на нрсима где срце куца, као да је хтела да ублажи болове, који су јој морили груди. Изгубила је већ сву наду, да ће ђорђе, као што се дотле надала, доћи њезиној кући, да запроси од деде-Мирка вену руку. И већ је престављала пред својим очима, како ђорђе иде с Милевом у цркву на венчање, како је весео и задовољан и како је на њу сасвим заборавио. И при такој помисли није могла да задржи сузе, које су јој на очи грунуле те овлажиле јастук, на ком је лежала. Иокрила је лице рукама, заронила главу у јастук и сва је дрктала од плача." А како ли тек ова „врајла" сања! Могле би јој позавидети јунакиње Павла Хајза и Октава Фељета. За то је ипак она сутра дан подранила здрава (не знамо, да ли и весела), од грознице ни трага, „у часу се обукла и отишла у авлију, помузла краву па је истерала иред говедара, да иде у пашу. За тим је наложила ватру и метнула млеко да се вари"... Ово су тек девојке! — Е, а шта ли је тек друга сељанчица Љубица ! Оно и она лежи „у жестокој грозници" и тек иосле пуне три недеље дана „поче једва мало по мало к себи долазити и опорављати се (?!). Родитељи јој се обрадоваше, ништа на свету не беше, што би им ту рану могло надмашити. Еао да их рајска милина обасула, бијаше им, кад је једнога дана устала из постеље, те слабим и немоћним корацима уз њихова рамена ишла у башту на сунчану светлост и седела с њима нод лиснатим дрветом." Зна вам ова госпођица сељанка скакати кроз прозор и чекати свога драгана. По свима правилима романа „приђе прозору, отвори га лагано, наслони се на њега и гледаше у тавну ноЛ (не мари нипгга, што приповедач мало више вели: да је та исга ноћ била „звездана" и да су „месесечеви траци (?!) пали кроз прозлр управо иа Љу-

бичину постељу"). Лаган поветарац глађаше несташно свиону косу њезину. Дуго стојаше она тако утонула у мисли. — Из друге улице зачу се глас, који је певао. Љубица слушаше. Нека необична струја осеЛаја (?!) пролазаше јој кроз груди. Каква ли ,је то душа, што тако касно у ноћ иева мишљаше она... не спава јоште, као ни ја . . . Можда и њу гони иста коб, која и мене ?.. . Ал не не! Ово не трпи нико, што ја трпим..." Ви еигурно мислите, да ова госпођица сељанка не зна, како се изјављује љубав и прима љубавна изјава? —■ Варате се; слушајте само: „ Кад се почело смркавати, разишло се коло. Стојко је отишао с Љубицом, отпратио ју до куће, стао код њезиних врата па се загледао у њу (не у кућу, већ у Љубицу), као да не може да је остави и да оде без ње. Дуго је стајао, ухватио је за руку, и ћутао. На послетку рече: „Да ли, душо, да те запросим у твојих родитеља?" „Да!" прошапута она тихо, да је једва могао чути. „Када?" „Еад ти хоћеш и кад је твоја воља." „0, ја бих хтео одмах, одмах сад, кад би то могло бити, јер би ми онда срце било мирно. Али ја се бојим, душо, све нешто слутим, као да неће бити добро. Иа да знаш, како ми је тешко, кад тако номислим, срце хође да препукне у мени — слатка моја Љубице, ја се бојим ..." „Чега ми се бојиш, Стојко", рече она уздрхталим гласом, приљубивши се уз њега. „Имам рад шта да се бојим, душо. „Ради чега, кажи ми." „Ја сам сирома, немам нигде ништа, а ти си газдинска кћи, твој отац се увек поноси иметком, па се бојим, да те неће дати за мене сиромака." „Не бој се, Стојко. Ја нећу за другога поћи него за тебе — ја ћу умрети, ако не пођем за тебе.. „0 како си добра, душо! Еако те волем више него цео свет, та ти си мој свет, ја само за тебе живим, за тебе ћу умрети, ако ми те не буду дали. Ох, боже, каква страшна мисао, да ти пођеш за другога, ова рука да грли другога, ово срце да куца на другим грудима, а на мене да заборави, ох, боже, то ти нећеш допустити, не смеш допустити, јер ја бих онда био несретан, најнесретнији човек на свету ..." „Стојко, немој тако тужно говорити, уздај се у мене, у моју љубав и у моје срце, које ће ти до гроба остати верно." „Хвала ти, Љубице, на тагшм речима, ја сам сретап, кад ме ти тако љубиш", збораше Сгојко уз-