Stražilovo

116

СТРАЖИЛОВО

бр. 8.

сом да јачим говори, где опет тише, и тако даље. Данас је неколико нута питала и брацу и сеју, кад ће, за Бога, већ једаред то почети ? Али Јован се одсмеје и одговара се, као да има још времена. А Даринка опет иема каде. Него је ипак по неки пут исправи и опомене, где како треба. Но за то Зорка мора да трчка за њом из собе у собу. У Даринку ушао део дан неки немир, па иде по кући, као да нешто тражи. До нодне је још како тако и нрошло; него после подне' се отегло као цео дан. Једва дочекала, да дрквењак зазвони на вечерње. Понда је изашла на улицу, да види, — кад ће поп Стеван ироћи и вратити се на вечерње. Но колико јој збиља стало до поп-Стевана, ето, неје ни приметила, да он и не оде на звоно у дркву; неје ни приметила, да у Брајковцу звони радним даном на вечерње, ако у опште и звони, но највише тек за то, да бабица и кума, ако би се десило тог дана какво крштење, знају, кад им треба донети дете, да га пон Стева уведе у свето православље и у књигу крештајемих. Иначе црквењак одзвони, па хајд' онет кући или у виноград за својим послом, ако не оде у ноп-Стевину сеницу, где овај чека, да му се јави, има ли тај дан какве дужносги, то јест, да ли је та и та донела дете те и те младе или жене на крштење. Као да сунце Даринци сину, кад угледа Јелену, како жури њој. Дакле, већ је ту време, да се иде на певање! Па колико Јелену угледала, толико пред њу истрчала. Јелени још неје никад тако црно јутро освануло као дапас. Заспала ноћас у плачу тек око неко доба, па је спавала као мало дете. Али кад се пробудила, па се сетила синоћњег разговора свог с Миланом на прозору, као да је нож прободе кроза сред срца, па јој се стиште терет, сињи терет. Цео дан се тужи матери, да је боли глава. А кад пошла на певање, па је мати хтеде да задржи због главобоље, вели, да је сад са свим прошла. Колико је и Даринка узрујана, ипак примети, како је Јелена бледа па уздрхтала. — Шта је теби? — пита друга другу, кад се поздравиле и пољубиле. Јелена не зна, шта да одговори. Стале јој очи, па упрла поглед у Даринку. — Не знам, — једва промуца. Понда дода живље: •— Да видиш само ! Н узе Даринчину руку, па је притиште.на своје срце. А срце јој лупа, да иробије груди. — Јух! Као да си се уплашила? — примети Даринка. Јелена јој у један мах у мало не наде на груди,

да јој све исприча, да јој се изјада, да се зашгаче у њену загрљају, па — да обадве плачу. И би тако, мож'да, било, да не наиђе госпођа Ната, те Јелена дође к себи, да је нољуби у руку. Наравно, госпођа Ната пита, шта јој ради мати. И тако пређе реч на са свим сухопарне ствари. Даринка отвори врата на другој соби. Стала на врата, па виче Јована: — Хајде, браца! Време је! Јован се протегли на канабету. Остави неки тумач казненога посгуика, што га читао, на страну, па погледа у свој сахат. — Имамо још времена! Куд вам се жури? — Е, тако ти само! А не знаш, да нема још много до недеље? — Ви сте мушки увек тако комотни! Тако и чика! Само да га нико не дира! — нашали се и Јелена. —■ Где је Бранко? — пита Јован, иа тек сад пребаци ногу, да усгане. — Чини ми се, пише нешто. Остао је у својој соби, — одговори Јелена. — Не води ти бриге за господина... Бранка. Он ће већ доћи, — рече Даринка, на се као трже и иоцрвени, кад примети, да је споменила то име на своја уста. А осети, да јој је ипак криво, што неје и он дошао, „пгго неје нашао за вредно", да дође најпре овамо, па сви заједно да иду. Понда мисли, а што и да дође он амо? Ваљ'да га. се тиче когод овде? Па.јој опет сада у једаред тешко, колико јој мало час било криво . .. Најпосле се нашли сви нред школском зградом и чекају, да учитељ распусти децу из школе. Прижегло летње сунце, а они ходају тшд штитовима. Даринка и Јелена се ухватиле под руку. За њима иде Јован с Бранком. Њих две ћуте. Јелена мисли о свом јаду, а Даринка — ко да је зна? Још да се није Зорка рашћеретала око њих, ишле би као осуђене. — Јутрос сам, — говори Јован Бранку, — зуцнуо матери, како би било, да осганем код куће, па да прихватим економију. Бранко га радознало погледа. — Као да није узела озбиљно, — дода онај. — Мислим и сам тако, — примети Бранко. У том ето још једнога младога човека, па се прикључи друштву. Вели, кад се поздрави с мушкима и женскима: — Чини ми се, пожурили смо се раније, него што треба. — Па боље пре нег после, — одговори Јован. Али се овај привуче уза женскиње. Прођоше