Stražilovo

118

— За тебе би штета било. Ти ниси рођен само за себе, већ за. . . виши позив, — пребаци Јеша писару, ал' не знаш, говори ли збиља или из шале. — Оженићете се и покајаћете се! — уплете се бележник хладнокрвно, а завија смотку. —■ Но! Натарошу! — укори га његова лепша и милостивија половина. (Као бојаги, ту је варошкин>а.) Понда дода опет с нрекором: — Шта теби фали? Не знам, шта би и с тобом било, да се ниси оженио. Даринка се смеши, ал' готово и не разуме, шта ови говоре. Њој је и то друштво и таки разговор нешто ново. Јелена, гдегод стане, осећа, да стаје на жеравицу; па час на један прозор час на други. Гледа преко тамо на свој прозор. Млади колар стао до одра, па се не миче. А уза њ његова сестра, па се као снебива у тако господском кругу. Бранко узео виолину, па превлачи гудалом по њој. Писар се загледао у лик, што виси у прочељу. Јован упрг.о поглед у бележниковицу. А бележниковица ириметила то, па намешта. као бајаги, шишке на челу, те испод руке погледа у њега. Бележник остао дужан одговор својој жени, па, нпг шсћц сНг шсћЦ ни лук јео ни на лук мирисао, узе да припали смотку. И госпођа бележниковица се намести у пола окренута Јовану. — ђенијалан лик! Свака црта на њему ђенијална ! Бадава, . . . прави песник! То је песник! — примети писар, нагледавши се Вранкове слике, па мисли, ала је научно нешто казао. Нико не одговори ништа . . . Данас је ту и Даринка, па се свако труди, да се што боље представи варошкињи. Бележник се не да извести из свога кола, већ вели: — Овај наш уча могао би, Бога ми, спремити и коју боцу пива. А? Шта велиш, Јоване? — Није ружно, — одговори Јован. — Него то би он добро прошао с нама. Хајде, да ми дамо донети, па да ми њега почастимо! — Ја сам за то! — прихвати млади трговац. — Синоћ је био отишао Марко у Нови Сад, проговори једва жедни благајник. — Ако је дошао, за цело је донео и коју боцу из Варадина. — Ја сам му рекао, до душе, да се .спреми за село, — дочека исто тако и жедни писар. — Онда ћемо после певања код Марка, — пресуди бележник, — да му сефтеишемо нов еспап. Бранко се и не обазире много на њих. Неје му

му ни стало до ове врсте људи, „Из тих се", по његову уверењу, „не да већ више ништа ни учинити." Нечему много бољем иада се он од самог народа. Па хоће да и свој говор, што има да га држи на Брајковачком селу, удеси за прост народ. Хоће да му каже, ко је био Бранко Радичевић, шта он вреди за наш народ и шта значи ово величање његова спомена. Око тога му се мисли највише и врзу. Да се обазре на оваке слушаоце, ови ће или пљескати или ће се запити. па га не ће ни слушати, те ипак викати живео; а нити ће га хтети нити умети довољно разумети. Дође му на памет и Даринка. Чудновато! Од њена суда као да највише стрепи. Не за то, што би се бојао, да она више зна, него он; него што се, не зна ни сам за што, нада, да ће она највише и поклонити пажње оному говору, што претпосгавља више и ума и срца у женскиње, која може да се истински одушеви за непгго. Нешто му говори, да то девојче има осећаја и више свести него у сваке обичне. А, да одушевљење њено неје изнуђено ни чим до правим заносом за идејама, и правом српском љубављу за своје, то му говори искреност на њену лицу, то му сведочи бистар јој поглед и неусиљено понашање, у том га утврђава њено „српско васпитање" кућевно и школско. Но, што код свега тога не пада њему ни на ум, да примети, то је, како од неко доба не може ни о чсму да мисли, а да у једно не помишља и на то девојче. Па кад неје уз њу, све би да јој је што ближе, све има нешто да разговара с њом. А кад је у друштву, заборави, шта је хтео, али осећа, да је питомији према њој, ако и не примећава, како је то необично брзо дошло. Док је учитељ дошао, бележник, благајник, писар и други певачи већ су се договорили, како ће после певања на пиво „код разбијене канте". Тако у Брајковцу зову Маркову крчму, бојаги, из шале. То је име добила отуд, што је писар (кад се нрви иут опио у њој, а то је било прво вече, како се скрасио у Брајковцу) декламовао ону познату песму нашега Мите Поповића о браца-Анти. А благајник и бележник од то доба, чим се мало ђорну, одмах терају писара, да им декламује „оно о разбијеној канти". Кнежевић беше озбиљпо схватио своју дужност као учитељ певања и ликовођа певачкога збора. Само се поздрави са певачима, те одмах дохвати виолину, па пође од једнога до другога, да им огледа гласове. Мушкарце зна и од пре, шта који певати може. Особито добро познаје писарев тенор, који би диван био, да кроз грло неје пропустио већ толшсо