Stražilovo

160

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 10.

Колико је проф. Карић несрећан, чим отвори уста, да и сам коју рече, нека нам и ово посведочи: Ређајући најбоље Јакшићеве приповетке, помиње, између осталих, ове: „ У иланини", „ Каиетанов гроб", „ Рањеник„Ратници". Прва је скоро најромантичнија Јакшићева приповетка, а друге три спадају између најслабијих од Јакшићевих слабих ратничких приповедака. Бага грехота, што је изосгавио „Рускгту " па би тек онда изнео читаоцима Србије најлеаше Јакшићеве приповетке! . . . Хвала Богу! нриближујемо се крају. Пред нама су још само Шапчанин, Глишић, Комарчић, Лазаревић, Веселиновић и браћа Илићи. Шапчанинова муза одушевила је проф. Карића, који бага у ономе истиче Шапчанина, где је најслабији — у лирици. Код Шапчанина, и у песми и у прози, много је нретежније лепо и укусно рухо, којим заодене и своје песме и приповетке, и то надокнађава песникову стваралачку моћ. Ипак у многим и многим песмама Шапчанин јако натеже са римом, те у невољи гради чудне речи, као зрачуљчад, вуЛиги, вуНим, да би начинио риму са ируЛим, и т. д. За чудо опет да проф. Карић као узор Шапчанинове поезије помиње: „Село у детињским споменима" и „Љубичице". Последње Шапчанин није уврстио у збирку својих песама „Жубори и Вихори", а за „Село вели у напомени: „Ове сам иесме мислио изоставити из ове збирке, па с тога је напред нечатана песма „у селу а која је четрнаест година доцније певана". — Ово нам је довољно; али кад је Карић баш хтео поменути коју песму као узор Шапчанинове вештине описивања „како природе саме, тако и лепоте и тишине живљења у њој", то није смео заборавити „ БожиИ ", који заслужује особиту пажњу. — Право да кажемо, ми не разумемо, што нроф. Карић хоће да каже овим својим ставом: „С

Дрине на Нишаву", путопис из 1877 и 1878., чини новећи засебан роман! . . . Глишић је доста добро окарактерисан, и ако би желели да се оцена најбољи изостави. Тек почесмо добијати нешто мало приповетке (управо слика), а већ истичемо, којепрви и најбољи. „Прва бразда" заисга је лепа сличица и Глишићу се на њој може честитати; али се опет не може рећи „увршћује се у најбоље приповетке у нашој књижевности." Прво, јер, као што рекосмо, није приповетка, а друго, гато и сам Карић вели за Лазаревића: написао је само шест мањих (зар и „Вертер" и „Школска Икона"?) приповедака; али оно што је написао, по свему, изнело га је на висину првога нашег приповедача". Мало ниже опет вели, да су Веселиновићеве слике најлепше, „што их у нагаој приповетци имамо". Остају нам јога Драгутин и Војислав Илић. За првога пигае проф. Карић: „погато је само кратко време остао при лирској песми, приступио је драми и написао до сада две: „Вукашин" и „Јаквинта". — Ово не стоји, јер поред „Вукашина", „Јаквинте" и „Прибислава, историске драме с иевањем", Драгутин Илић по „превасходству" је лиричар. То и сам признаје. За Војислава пак „зазор је казати", „да је далеко измакао изнад свих нагаих живих песника". И ми признајемо и погатујемо Војислављев песнички таленат; али да је он највећи живи српски песник, томе се сигурно и сам Војислав смеје. — Како ли се опет слаже: Војислав први живи српски песник, а Бан први словенски песник?! . . . Овим смо завршили преглед „Књижевности" у Карићевој Србији. После оволиког нашег говора треба ли какав морал? Треба ли завршна реч? — Не! У Београду, фебруара 1888. Дан. А. Живал.ели!..

Ч И Т У Љ А.

[

Др. ЈООИФ ПАНЧИћ,

Приказујући у данашњем броју читаоцима „Стражилова" лик дра Ј о е и ф а II а н ч и ћ а јавлвамо им, да ее велики тај научењак српски 25. дана прошлог месеца у Београду растао са овим светом, дочекавши лепу старост и нарадивши се свога века на пољу природних наука са толико исграјности и успеха, да је за собом оставио сјајан сиомен као један од најтемељитијих научењака наших, као човек, који је прокрчио стазу самосталном научном испитивању природописнога стања у Србији. У тој су струци његове заслуге за српску просвету неоспорне и бесмртне те ће му се са захвалношћу и признавати, док буде и једног Србина. Неуморни његов рад уважен је био и за живота му те је

покојни Панчић био одликован сваком почасги, која се само може указати умну раднику. Последња му је и највећа дика била то, што га је краљ Србије, ценећи му важност научењачку, поставио за првог председника новооснованој краљ. српској академији наука и уметности. — Панчић се родио године 1814. у Брибиру у хрв. Приморју. Гимназију је изучио на РецИ, философију у Загребу а медицину у Пешти и ту је 1842. године иосгао доктор медицине; за тим је још четир године провео доп) њујући и усавршавајући своју научну спрему па је онда године 1846. прешао у Србију, којој је верно послужио све до смрти своје. Панчић је написао силна стручна дела и расправе, које све од реда, по исказу сгручњака, сведоче богату ученост и научењачку солидност пишчеву. Позвани ће зацело достојно оценити огромне заслуге Панчићеве за српску књижевност и српску науку ето баш сад читамо у „Отаџбини", да један од Београдских проФесора природних наука већ ради за „Отаџбину" опширну студију о свима научним радовима неумрлога Панчића ми пак овде можемо само из дубине душе завапити: Нека је лака црна земл^а презаслужном Панчићу и био му. вечан спомен у Српству!

САДРЖАЈ: Тата. Црта из Сарајева. Написао Ђ. Јовановић. — Оморика. Песма од Војислава. — О кнезу Лазару. (Наставак.) — Књижевност. ПроФесор Карић и српска књижевност. Од Дан. А. Живаљевића. — Ковчежић. Ч.итуља.

„СТРАЖИ.10В0" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а нретплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИћА У Н. САДУ.