Stražilovo

152

тички развитак допринели напретку српске књижевности; али износити биографски и бибдиографски књижевност Србије, ако није апсурдум, сигурно је неопростива погрешка. Полазећи с ове погрешне тачке, проф. Карић у одељку „Књижевност" не помиње Доситија, а сме ли се, пишући о српској књижевности, не изложити рад оног човека, који је први истакао начело: да треба писати народним језиком, и „који је новијој нашој књижевности темеље ударио" (Новаковић)? — Да, али он није ништа штампао у Србији, па и ако је био први „попечитељ" просвете у Србији, и ако је отворио нагау велику школу, по проф. Карићу њему нема места у књижевности Србије! Кад би се држали ове Карићеве логике, тада у његову „Србију" не би смео ући Вук Караџић, јер и ако је у Србији рођен, која су то његова дела штампапа у Србији ? Међу тим познате су забране, по којима се књиге, штампане Вуковим нравописом, пе смеју преносити у Србију. Исто тако могла-би у „Србију" ући само половина Даничићева рада, а Матија Бан и Малетић могли би само привирити, јер је већина њихових дела штампана ван Србије. Због ове кобне поделе Карић не помиње Јована Ст. Поповића, кога Новаковић зове оцем „народнога театра и народне драме међу Орбима ". Из истих су разлога изостављени Бранко, Његуш, Видаковић, Трифковић и Коста Руварац. Поменусмо само ова имена. која у историји српске књижевности представљају епохе, и која су својим радом одређивала правце и за собом одвела јато следбеника, а Руварац је својом критиком много задужио српску књижевпост. Зар се може говорити о српском песништву а не поменути Бранка и Његуша, који су српску уметничку песму упутили, да се напаја на свежем народном извору, и који су доцнијим поколењима показали, како треба да певају српски несници? — На послетку, због оваке поделе књижевности, присиљени сте, да у „Србији", поред живог Змаја, нрочитате овај став : л за Војислава се може без зазора казати, да је далеко измакао изнад свих наших живих песника" ! (стр. 295). Ми бисмо вољни били опростити ироф. Карићу ову погрешку, да је дајбуди доводио у везу поједине писце из краљевине и њихов књижевни рад са осталом српском књижевности. Друга је погрешка: што се проф. Карићниједржао никаквог систематског реда. Почео је са најстаријим књижевним споменицима, па је дошао до Вука. Од Вука прешао је на Даничића, Новаковића, Милићевића, Мијатовића и Владана ђорђевића, па је за тим летимично поменуо остале раденике на историји и публицистици ; представио нам Вуловића као „је-

Б р . 10.

диног нешто озбиљнијег радника у литерарној критици", и Г. Гершића, „којега је нарочито поље: међународно право". — Говорећи о Милићевићу, Мијатовићу и Вл. ђорђевићу, дотакао се и њиховог рада на лепој књижевности, а првога је истакао и као етнографа, који је много допринео познавању Србије. После овога Карић дели свој преглед звездицом и други део почиње овим речима: „Прелазимо сад на писце у области јестаственичкој". У овој „области јестаственичкој" ушли су прво „јестаственичари", за њима етнографи, математичари, па и писци. који се прочули у лепој књижевности. Пишући о Малетићу, помиње га као критичара и естетичара. — Ова несистематичност много смета прегледу, и проф. Карић далеко би бољи преглед дао својим читаоцима, да је књижевност поделио на неколико група, па прво проговорио о нојединим групама у опште, а за тим изнео поједипе раднике. Истакнувши ове две начелне погрешке, нека нам се допусти, да, пре но што пређемо на сам преглед „Књижевности", напоменемо још и то, да се проф. Карић код неких књижевника несразмерно врло дуго позабавио, док је опет о некима по две три речи казао, а неке је само по имену поменуо. Тако исто дужност нам налаже, да изјавимо, да у овом прегледу књижевности има врло мало Карићевог оригиналног рада. Већином је некритички попабирчено из разних књига и листова. Све, што је писано о Вишњићу, Милутиповићу, Малетићу, Јакшићу и Ненадовићу, узето је од речи до речи од Вуловића, (Годишњнца, Гласник, Читанка); о Бану од Јована Бошковића (Гласник 65.) итд. Огрешили би се, кад не би признали, да је ово у неколчко слободно радити, јер један човек, ма колико спреман био, тешко може да говори сам собом о најразноврснијим предметима, с којима долази у додир пигаући дела као што је „Србија". С тога се код других народа овака дела раде у заједници, и камо те леие среће, да је тако радио и проф. Карић ! Да је тако радио, његова би „Србија" била много боља, па и одељак „Књижевност" не би овакав био, јер би га у том случају писао који књижевник за то спреман. Тада проф. Карић не би морао пабирчити тамо амо, а овако, као што ћемо се даље уверити, некритички је узимао где је што нашао, а чим се маши руком у туђ џак, тако несрећно по нешто извади, да се заиста морате чудити. Оно истина наш народ вели: „камен по камен ето палаче"; али ако се то камење не углади и не удеси према згради, палача ће бити и ћошкаста и рогљаста, као што је већином и одељак „ Књижевност." Као што већ рекосмо, проф. Карић почиње своју „Књижевност" детимичним прегледом старе наше

СТРАЖИЛОВО