Stražilovo

Бр. 13.

СТРАЖИЛОВО

197

томе да премишља . . . Како су то пријатне речи: „њена младога господина!" Девојка подиже главу. Шта се то зби, да јој од једанпут тамна собица постаде светлија, стари намештај са свим познат, а голи пусти зидови као рулшчастом светлошћу озарени? За што све на мах доби тако мио изглед? Њен позив од једном јој се учини тако лак, а растанак јој с местом рођења не тако здраво тужан, а њена судбина така, да би јој човек могао чисто завидети. Опет с осмехом прекрсти руке, погну главу смерно на груди, — да се ииак, пре него што легне, још помоли Богу за „свога" младога господина. Ма да саветниковица о том свему није ништа знала, могла је бити за нредлог и препоруку госпођи бароници благодарна. Премда је Катица у елегантном животу новајлија, те не уме да се у њему креће, ипак има много лепих страна, које могу саветниковицу с тим недостацима измирити. Али верна својим начелима саветниковица не показа никад својег задовољства, никад не спомену врлина своје служавке, као што Катицу пред Едмундом јогунасто назива; већ тим чешће износи њене махне. Но Катица се не да збунити тим непризнањем. Мисли, да то тако мора бити, да девојка њена положаја не може ништа друго ни захтевати. И не узима на ум, како је никад нико не похвали, а нада се, да ће кад тад то бити, па мисли, ваљда није обичај код високих, богатих госпођа, да признају малене заслуге. Не ноказује се никад, кад је карају, да је сувише осетљива или да јој је увређен понос, већ нрима скромно и пажљиво сваку опомену; ради тихо и неуморно, као вредни мрав, цео божји даи. Чељад је познала брзо њену скромност — и жељу, да им се допадне, у место да је спрам њих охола, а она је ипак нешто више него ли што су они! Сви се према њој понашају умиљато и услужно осим старе куварице, којој не могу да докажу, како Катицу није саветниковица узела к себи, да на њу пази. По куваричину мишљењу не може Катица ни имати друга посла. Капетан и млади господин су љубопитљиво погледали у Катицу, кад је први дан за сто села; али је нико од њих даље и не рачуна ни у што. Едмунда, као што знамо. не занимају женске; понаша се према њима све још онако равнодушно, као и пре. А за капетана је и сувише мало лепа, па три том, заиста, и смешно плашљива. Држи је за са свим недостојну своје пажње, па ју не усрећи ни сенком своје уобичајене галантерије спрам женских, ако и нису баш увек биле све из честитих кругова. Катица обавља у госпође саветниковице са свим друге послове него што су били уговором одређени.

Примљена је, да своју госпођу забавља, да ју на шетњама прати и да се занима лаким пословима, који јој иршгиче. Али саветннковица на зло употреби њено неискуство и скромност. Чим је видела, да се девојка не противи и да хоће све да уради, лаћајући се својевољно сваког посла, не би ли јој се умилила: отпусти одмах из службе собарицу па да Катици у руке, без икаква повишења плате, највећи део посла. Наравно, да јој није пало ни на крај памети, да Катици тим велику, грдну радост чини. Катица се није ни сетила, да јој је слаба снага одвећ оптерећена. Та она је добила нов посао, на ком је већ давно собарици завидела, — да послужује младог господина, ма да сад не може походити своје родитеље, јер нема каде; и ако су јој сад и оно неколико празних часова у вече одузели, ипак је још касно у ноћ у посао удубљена! Сад има право, без наметања, да се брине за његове потребе, да се стара за његову угодност, — та, с ким би сад своју срећу мењала? Под њеним надзором морају слуасавке да његово рубље уређују и собу му чисте; али ни једна од њих не сме ствари младог господина ни прстом дирнути, — тај посао задржала је сама за себе. С чудним осећајем ушла би у његову собу, кад није унутри . . . Свака ствар, коју он унотребљава, њој је светиња. Срце јој јако куца, кад купи по соби разбачене књиге и хартије, па их се дотиче с тако нобожном мишљу као богомољац светих моћију. Тако би радо разгледала те слике, те књиге, на којима његово око почива, али је неки непојмљив страх задрзкава од тога. Но ако је случајно остала каква књига отворена, тада се ипак осмели, да баци на њу плашљив поглед. Тако би неисказано радо да зна, шта ли је то у њима, кад га може по читаве сахате да занима, те не одвраћа ни очију од њих. А то су понајвише нежне, лепе песме, које певају о тузи усамљена срца, о чежњи за удаљеном љубавцом, о милинама љубави. Румен је облива, а сузним очима чита те дивне речи, које јој се чине тако познате, као да их је већ један пут знала или, ваљда, у сну чула. Не може тако добро да се сети; али о томе је уверена, да су ти гласи у души јој већ једаред одјекнули. Радо би дала неколико година свог живота, кад би се могла срцем и душом удубити у чаробни им садржај, па онда страну по страну научити на памет. Тужно, са препуним срцем намешта дивно увезане свеске у књижницу, а што даље, тим мање се чуди, како мозке млади господин над њима на цео свет да заборави. Али тим чешће пита сама себе, па се онда застиди због своје радозналости, која јој не приличи, да л' то млади господин каткад мисли и