Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Ох, прошло је од тог доба Доста лепих, сјајних дана, А доста је од тог доба И на срцу било рана! Свака туга, свака рана, Свака жеља. нада мила,

По једну је милу песму Иза себе оставила. Па и сада, кад помислим На негдашње своје дане, У грудма се песма буди А из ока суза кане. Вл. М. Јованови!..

ПОСАВЧЕВА ТРЕШЊА. Н А П И С А О Д Г. И џ огађај је обичап, али је истинит

1} А Н Т А В Ч А Р.

Густо су падале нахуљице снијежне, кад је Посавчев Јаков стражарио стражу на Љубљанској тврдињи. Падао је и падао снијег те у бијело заодјео брјегове и долине свуда у наоколо. Зебло га, но шгак би му топлије закуцало срце, кад ногледа према свом крају, који не може данас догледати, јер га сакриле снијежне магле. »Зима је!« говорио је сам собом; »но пе дај Боже, да се иоломи под снијегом нагаа црница трешња. Кад би само — у добар час стресли с ње снијег!« Сјетио се трешње. Стајала је на зеленом хумку, а била висока као мали звоник на Ногорској цркви. Ду.б јој се раскокао па се лупила с њега кора у прољеће, да није било на дубу читава мјеста. Али сваког прољећа заодјела се црница цвијетом и свака и најмања гранчица бијелила се у свом одијелу, отканом од самог цвијећа. Изгледала је из далека као планинска главица, по којој је пао снијег. 0 Спасову пак притиснуо је гранчице црн плод тако, да се повијале нод њим, а незвани гости, врапци, косови и друга гладна и грлата дружба, скуна са стршљеновима, сјатшш се одасвуд па кљуцали и кусали њен слатки род. И укућани могли се најести до миле воље трешања, чак им је преостајало, те су могли сушити и за ббнике, којима прија слатка чорба од куваних трешања. Тог вечера сјетио се Јаков своје трешње, и у трену показа му се она у свој својој слави, у пуном цвијету, а са гранчица разлеже се нјесма крилатих гурмана, који једва чекају, да постане од тог цвијећа сладак плод. Г1а и оног дана цвала је трешња, кад је Јаков полазио у војску. Њеним цвијетом окитио је свој шешир. Путујући са друговима у град, час је плакао, а час поцикивао. Говорио је, како му се мили ићи у војску, па би поцикнуо, а у себи је мислио, да је љепше умри-

јети код куће под цвјетном трешњом него на крвавом бојишту, и заплакао се, али кришом, да когод не примијети да плаче. Кад је полазио, искитила му шешир сусједова Мара, која је такођер »његова«. Но Маре се чешће сјећао него црнице трешње. Па и право има: трешња цвате само једаред у години, а Мара носи још и сад на својим образима најдивнији цвијет, који не свехне ни онда, нити се осуши, кад се оспе снијег по земљи и дрвећу. И о Мари је мислио тог вечера. Стајали су под трешњом, па се праштали. »Хоћеш ли увијек моја бити? И онда кад одем у војску?« Питао је он, а очи му се нануниле суза. »Увијек!« одговорила је она и откинула расцвјетану гранчицу па му задјенула за шешир. Свега се тога сјећао Јаков тог вечера. »Зима је! Па шта за то! Опет ће гранути прољеће. Наша ће црница и опет цвасти а ја ћу одлазити по мјесечини под — дјевојачки прозор.« * Ето и Спасова. Јакову рекли, да је одслужио своје, па да може кући. Кући није јавио, да је отпуштен. Хитао је преко гора, као да га вјетар носи, и приспјео до свог села, баш кад је оглашивало звоно са звоника, да је подне. Уморио се и задувао, па ипак му играло срце од весеља, кад је разгледао долину, стојећи на зеленом хумку више очеве куће. Ио њивама и ливадама нема дјелаваца, сви су отишли кућама да ужинају. Над њим се уздигла стара му нознаница, трешња црница; па баш је црна, као да је нолио небески отац црнилом од врха до пања Све је врило на њој од крилатих гостију, који дошли, да се наужију слатка плода. »Не надају ми се, па знам да нису и за ме скували. Та баш нису ни трешње рђава ужина!«