Stražilovo

236

СТРАЖИЛОВО

године има чланак: „Иларион Руварац и српска историја", у ком се осим оног, пгго не спада на ствар, рекло и ово овако: „ Вукашин убилиц цара Урогаа, „ ВранковиЛ издајица на Косову." „А г. Љуба Ковачевић, професор будућих српских учитеља, држи јавна нредавања у грађанској касини, где се свет више слегао, да се провесели и време проведе, и он му доказује без икаквих истинских доказа, да су убиде и издајници ноштени људи!! Иитам Србе и остали свет заинтересован о овоме: какав је онај човек, који тако збори и попује?.... Несрећа је то прегрдна, кад људи незнањем хоће да се уздигну; кад подмећу свету лаж, издају, клевету, убиство за доброчинство и похвално дело као кукавица јаја! Он је мислио да ће се наћи који олак (а може бити и да ће се наћи) па ће написати у дневним листовима о чуду и проналаску његовом, да су неиоштени људи поштени! Е г. Ковачевићу не упали! Но ако хоћете ви да се истински разговарамо и како доликује људма, позивам вас, да у року од 8'/2 месеци, дакле на Вожић 25. децембра ове године, одредите место овде у Београду, где хоћете, изаберите лица, која хоћете, но да је слободан приступ и осталима, и тада да поднесете историјска факта, т. ј. каквог сувременог писца или доцнијег, писане споменике, повеље и остала иисма, из којих би се тачно видело, да су ови народни и осталих кроничара проклетници, поштени људи, а не вашу измишљену аналогију, па ако ове непоштене људе и проклетнике народне оперете (?), ја ћу вам се поклонити и признати да сте достојни за проматрање историјских догађаја. У противном случају чинићу, што ми савест налаже према таквим књижевним узурпаторима. Ето, г. Руварче, шта ја рекох. Ја се не бојим вашега латинскога језика, дођите и ви у ове сватове вашем љубљеном Ковачевићу; време сам оставио доста дуго, можете наћи доста ваљада још каквих извора, понесите све." Ја нисам ишао у Веоград на оно место, које је г. Ковачевић имао усљед позива г. Срећковића на Вожић 25. дец. 1887. одредити, јер нисам знао за ту одредбу г. Панте; но све да сам знао за ту одредбу Пантину, односно Љубину, не бих могао, јер не бих смео на Божић од куће и преко леда у Београд, да учествујем у оном некрвавом двобоју између г. Панте Кошутића с једне и г. Љубомира Ковачевића с друге стране. И бог зна, да ли је уопште дошло до двобоја, до оне наумљене комендије Пантине? Чини ми се, да је некако у почетку или у половини децембра 1887. г. Панта нроглашен за правог нравителственог академика, те се ваљда из

випшх обзира онај двобој и шкандал, који је срчани Пантелија наумио био нроизвести на Божић, морао забранити и иредупредити, тим више и пре, што се про- раз- и већ озлоглашени и пуноправни академик не може правилно бити и тући са још непроглашеним, простим и бесправним академиком. И мени самом већ се досадило — а како тек теби мора бити, Србине и српски сине — већ сам изгубио стрнљење салећући, гладећи уз длаку и низ длаку и цили-милићећи око г. Панте, а све само не бихлига приклонио и приволео и аргументима убедио, да се не противи већ да дође и изађе пред суд, пред „преки али праведан" суд, но Панта се узјогунио, дошла му она Пантина ћуд те неће никако, ни за главу на суд и непрестано говори и приговара једно те једно и виче све једнако, да сам ја узуриатор и похититељ туђе власти, и да ја немам иикакве судске власти над њим, Пантом Кошутићем из Београда. — А ко теби, црни Бугарине, даде власт, да судиш и осуђујеш српског краља Вукашина и српског кнез-Лазара и Неманића-Вукановића, Вука Вранковића, и сина његовога, мудрога деспота српског, ђурђа Вуковића и његово подружије, благочестиву деспотицу Ирену, којој ни после 422 године мира не даш, хрсузине и орјатски сине! (Читај, Србине и српски сине, у Гласника књизи 1 ј Х1У. од стране 324.—338. и прочитавши то уздани и реци: „ОувБ1 неправеднаго соуда!") Па ипак ти позва, ти си цитирао и краља Вукашина и кнеза Лазара, па и оног полу- или с једне стране Србина, бугарскога цара Константина, Тиховога сина — и они се морадоше одазвати, устати из гроба и предстати на судиште судији неправедном и грозном, и ти си их мучио, стезао и разапињао и стављао на муке, док ти год у мукама нису исказали све, што си хтео и желио чути од њих и што другом никад не би исказали и открили. Они, дакле, краљеви, кнежеви и цареви морају теби празноглавцу на суд, и морају давати ответ баш теби сметењаку за дела и недела своја и ти можеш, ти смеш, да изречеш коначну пресуду, иротив које нема апелате ни правнога лека, о њима и о њиховим делима, а теби самозванцу, нустом либералцу, пундравцу и бановом слободњаку да нема суда, и теби да не може судити нико ван сличне теби вране и слични теби пундравци, либералци и самозванци! Панто, ти си на реду! Узимам у руке мало час поменуту књигу Гласника, и књига та стоји отворена преда мном. Амо, приступи близке амо, но не да се поиграмо већ да те најозбиљније запитамо: Да ли ти збиља мислиш, учиш и с катедре и путем штампе, даје Вук Вранковић, зет кнеза Лазара, издао таста и господара свога на Косову; и ако ти