Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

271

Ако ћемо судити по предмету и замисли, морамо признати, да је за делину и прави успех најзгодније, што је несник изабрао лирско-епску обраду. Ако и не узмемо на ум, да је та врста природи Шапчанииовој најудеснија, морамо рећи, да идруги уметници у такој прилици не би смели друкчије урадити Јесте исгина, да се тако жива и очајна борба, као што је ова, може по гдекада заоштрити до драмских сукоба, али је ипак свега тога мало за трајну и непрекидну радњу, особито кад се узме у обзир, и по простору и по времену, пшрока основа самога предмета, и схватање главне замисли. У тишини епског посматрања и цртања, у нежном сентименталитету лирских излива даје се таки предмет живље и еавршеније исцрпсти, а замис^о са тако мирним и благим завршетком јаче изразити. За то је Шапчаиин и као уметник имао потпуно право, што је за „Монаха" одабрао облик лирско-епске нарави. Што се композиције тиче, и ту је несник уједно и уметник и техничар. У дванаест песама разастире нред нас читав низ својих догађаја са свима каузалитетима тако основано, природно, лако и умиљато. да нас собом води куд хоће. Одмах првим песмама уведе нас у сред догађаја — у страшну борбу љубавника и калуђера. Та борба заоштри се до очајања и преступа, коме строги закони монашки не опраштају. Испаштање младога калуђера даје песнику прилике, да нам покаже мрак у души његовој, и да га нагони на исповест пред игуманом. Иеповест је историја његове несретпе љубави и тако је потпуна, да очајник предаје духовнику и своје љубавне песме из времена тамновања, не би ли се тиме опростио својих мисли и мука. Песме дођу у руке некој скитници калуђеру, а по њему и ономе, коме су певане Анђелији. Анђелија је и донде сузама гасила пламен љубавне страсти украј свога развратног мужа, а кад дозна за Недељкову натњу, сузе је не оставише. Тако горко пате годинама, док их врлина не прекали, и из страсне љубави не учини немо порицање себе . . . Цела композиција се завршује као каква симфонија — тихим, изумирућим акордом у молу. И поједини детаљи не заостају иза целине, него је сваки на свом месту и у својој најбољој светлости. Цртање природе и прилика је живо и заношљиво, а карактери су конзеквентно спроведени, пластични типови. У Никанору и Аиђелији видимо изнајпре персонификацију чисге али несретне љубави, па онда својом душевном величином прекаљене, мирне

патнике. Игуман Калиник је строга аскетична нарав средовечна калуђера; Тихон нодмукли лисац под плаштом светиње; Дуја представник занесена фанатика, а Аверкије лепо погођена комична фигура безбрижне скитнице и распопа. Он је са својим лаким погледима на овај и онај свет тако иријатна појава, да нас у збиљи целе композиције чисто разгали. Гдекоја места су тако жива и пластична, да су доиста од драмског ефекта, а штафажа тако брижљиво изведена, да од ње главни моменти још боље одударају. Ако се још дода, да је све то верно изведено у стилу средовечне романтике и са особитим познавањем нагаих тадашњих прилика, па најпосле и са доследном апликацијом на наш данашњи карактер, онда можемо појмити, за што је дејство тога спева тако снажно и трајно. Снажном дејству сваког песничког нроизвода припомаже врло много и одабрана песничка дикција. Што се тога тиче, ми смо код Шапчанина навикли на спољашњу лепоту његових састава, а он је сваком нриликом показао, да заодева своју децу брижно и с таким укусом, да му је ретко наћи равна. 11о томе не би морало ни бити речи о томе, али изгледа, да му је мезимче и у томе погледу било љубимче, и да је све учинио, што му је као отац учинити могао. И доиста „Монах" је и са те стране пунлеиоте и дражи. Језик му је чист, биран, лак и умиљат, а слог једар и јасан, китњаст и звучан, појетичан и пун естетичких и риторичких фигура. Где јепеенику, ради јачег утиска, требало и апликације те врсте, ту се помагао сгаријим облицима и туђим речима, које су баш за таке прилике карактеристичне. И у томе је тражио верност и доследност, да и спољагањом формом означи и најнезнатније обележје онога времена и оних људи, које нам представља. Исто се то може рећи и о стиху његовом, и ако с те стране сравнимо „Монаха" са „Невестом", морамо рећи, да је „Монах" еавршенији. Шапчанинов стих је свугде лак, течан и правилан и одговара садржини, али у „Мопаху" се може сравнити са речитом музиком. Сад дрхти као танак сетан глас пастирске фруле, сад се разлеже као потмула ломњава буре из далека. Ако ће да означи збиљу и величанство, тече свечано и достојанствено као свети Гангес широким пољанама, а где га страст притисне, жубори као горски поток међу стене стиснут. Звучност и хармонију диже му још и неусиљен снажап срок и згодна нодела на строфе." Чилан Савић.