Stražilovo

БР. 17.

СТРАЖИЛОВО

259

Ако ми не верујеш, иди ма у које село, где су Срби помеигани с Немцима. Јест да Србин устукне испред Немца; али то је само у први мах, јер је Немац већ дошао онакав, какав Србин постане тек, кад се од њега поучи. Ал' који Србии остане, тај издржи конкуренцију његову и буде бољи од учитеља свога. Па ко се опет смотава и сели него Немац, те хајд' даље као гусеница. Србин је одмах створен као лептир, никад гусеница. Несрећа је по Србина сељака то, што се он, кад једном пропадне, тешко подиже, јер, канда, и не мисли више, да буде економно слободан; те, пошто не може да остане од срамоте у свом јату, тумарне бог те пита куд, па се изгуби. Наш је сељак, где су Срби неизмешани с туђим елементом, комотан: ради једва, колико му треба, иа је површан, те, канда, не схваћа озбиљно конкуренцију у раду, јер су међу собом сви једнаки; а чим дође јачи од њега, он подлегне, и то . . . не, што он нема својства, да не буде површан, него што је запао у благословене крајеве, па му није никада ни било до невоље, да та својства своја изоштрава. Ми све вичемо: „Учимонарод! Поучавајмо га!" А све то, што ми учимо, врло мало користи баш народу, маси народа. Ми учимо медицину, па тражимо вароши, не ће нико на село. (Ја не ћу да пребацујем штипендистама, као што је то у нас мода, што бајаги „не раде за народ", а школовали се о „народном" новцу, јер исти тај грех носе на души и остали.) Ми учимо јуристерај, да „бранимо народна права"; а ја, бога ми, видим, да се и иаши народни браничи, „ноборници", наплаћују од народа исто толико правично или неправично, као и они, који се не хвале. да „раде за народ." Свештеници, које му драго партаје били, траже што бољу парохију. Ти и твоје колеге дали сте се на професуру, па ћете и ви лено тако да сиремате омладину на госпоство. Једино се клањам учитељству народпом. Ко је свестан учитељ, а ја бих рекао, да су народни учитељи већином такви, то је прави мученик пародни. Што свеснији, то већи мученик. Ја, видига, ие бих то пикада могао бити. Па кад то не могу, а видим шта други раде, не могу ии ја бити бољи. ..

По толики пут заподео се међу друговима такав разговор. Мисли њихове имају, до душе, своју извесну цел, али су још увек без одређене сталности. Ирелеће се ту с једног предмета на други, и, дакако, често долазе у сукоб сами са собом. То ништа не смета, да опет сваки своје назоре брани најодушевљеније. ђачка слобода, неограничена у идејама, као да им још не да, да им се кристалишу појмови о слободи и друштвеном поретку, о приликама, у које могу запасти и према којима ће морати удешавати свој рад и своју снагу. Бродови живота њихова несу се још навезли на отворено море, где борба за живот као вихор диже и ваља вале то себичних сграсти то племенитих смерова. Интереси њихови несу се још нигде сукобили. Неје се још ни једном дала ни прилика, да један другому, можда, спасава живот или, што данас често више вреди, иотпише меницу. А што овај или онај овому или оному кадгод учини какву услугу, то је још увек она идеална несебична младићка, ђачка љубав, која их привлачи. Тако Јован и Бранко гледају у отворено море, у јаван живот свој као ђаци са самопоуздањем, које појачава само снагу и наду млађаних душа и приличи њихову добу, а и не слуте, колико ће се весала поломити на узбурканим валима, што их тамо чекају. Ако им се назори о свом бићу, о позиву својем у животу и не подударају, иггак им бродови стоје још мирно један иоред другога у тихој луци, у којој се и један и други озбиљно спремају, да сваки својим путом отисне свој брод на то море. Па руку на срце, обојица савесно кроје једрила за пловидбу и кују котву, која има кад тад да их овде или онде заквачи на нучиии будућега живота. И нанесе ли им кадгод струја бродове на супротивне стране, па им се тако и путови укрсте, не ће зар један на другога, већ један норед другога. Запитаће се за јуначко здравље, поздравиће се као добри нријатељи. ТТа ако и не узмогну опет напоредо, знаће обићи матицу, која би их увукла у вртлог, где би могли ЗамуТИТИ СВОЈе ИДејале . . . (Наставиће се.)

•VI. тплллл ЗХМ \!\ ГЈ \г^ј''^-

ЧИКА ЗОРАН.

ПРИПОВЕТКА ИЗ СРИСКОГ ГЛУМАЧКОГ ЖИВОТА. ПРИЧА М. К. Д (Наставак.)

Јунце се почело клонити западу, наступало , је благо и тихо подвечерје, кад чика-Зоран ступи на мала авлиска вратаоца свога стапа. Чело му се разведри, кад угледа своју јединицу,

чилу, здраву, у оном детињском невином задовољству. Баш се пужала на велики дуд, чија се сенка у авлији далеко опружила. „Цветко!" — довикала је газда-Данићевом сину,