Stražilovo

288

ложену дворском војном савету тернокандидацију порушио, | ставивши иа земаљско ц. кр. заповедвиштво питање: зашто ј није Ј. Нантелић у кандидацији. То време управе народних школа, које је трајало пуних 10 година, називао је покојни I најсјајнијом епохом свога живота јер се у строгом војничком заиту и реду најбоље осећао и најлепше поживео. И покрај свог многостручног службеног рада око школе и нриватног обучавања младих приправника, будућих учитеља, имамо да забележимо из тога периода више умиих производа његових. Тако је године 1845. штампао књигу своју „Свиларство" у 5000 примерака, а 1847. „Пчеларство" ; и једно и друго дело намењено је било ученицима његовима; иревео је у то доба Шилерову Семелу и много се занимао немачким класицима; осим тога саставио је 2 повелика дела: српску граматику и српску читанку за мале школе. У тој служби затече га бурна 1848. година и беспристрани писац онширније историје онога времена неће моћи превидити име Јована ГГантелића, који је у оно доба, кад је војвода срнски Шупљикац браћи српској цод Книћанином на сусрет изилазио, вршио службу тајника одбора панчевачког и био чланом главнога одбора по струци просвете. Ма да је у то доба био дуже време у критичком положају и много неугодних момената имао, ипак је остао у истој служби све до школске године 1852.—3. Смрћу Јакова Гершића, бившега директора овдашње гимназије, коме је покојник особито лепу елеђију у знак особите љубави и поштовања посветио и на свет издао, упражњено буде место директора на овдашњој гимназији, на које блаженопокојни патријарх Јосиф Рајачић покојника позове. Овде је имао велик и тежак задатак, имао је да организује гимназију по нацрту за аустријске гимназије, а није било довољнога броја учитеља, но ипак му је то устројство сретно за руком пошло, ма да је имао с почетка много трудч око предавања историје, која није његова струка била. Тек доласком стручњака олакшан му је посао, и онда је највише иажње поклонио мемоарима Јулија Цезара, кога је живот и рад сваком приликом преузносио и у монархичном принципу још се боље утврдио. Од песника римских најрадије читао је Овидија и Хорација, од српских Симу Милутиновића-Сарајлију, кога је скоро целог на изуст знао, најбоље у Српству разумевао и делимице на немачки језик метрично преводио. Колико је као директор народних школа лепих и сретних дана провео, толико је и много више имао овде као директор гимназије неугодних; јер му неумитна смрт одмах некако по доласку овамо прве или друге године отрже верну супругу Еву, те осгаде самац са шесторо још малољетне и мале деце, те мораде покрај строгих службених очинске и материнске дужности вршити. Година 1876. обрадова га пристојном пензијом, од високославног саборског одбора њему подељеном, обрадова га светлим одличјем, декорацијом ордена Његовог ц. и апост. кр. Величанства Фрање ЈосиФа 1

Године 1883. изабран буде у свечаној седници од овомесних изборника под председништвом Његове Светости српског патријарха господина Германа једногласно за патрона овдашње гимназијз. Али године 1886. такови је пораз претрпио, који је само тврдом вером у Бога и философским здравим начелима укрепљени дух, као што је његов био, могао поднети и одржати, изгубивши сина у цвету младости и у највишем црквеном достојанству, епископа шабачкога Самуила, изврснога проповедника, дивнога певца, нримернога духовног пастира. Већ је две годиие ирошло, како је ту рану на срцу носио и с њом је и у гроб легао и упокојио се, али жица његова живота није са свима прекинута, он насгавља живот у одраслом подмлатку, у деци својој, у унуцима својима, у свима ученицима својима, које је својим духом задахнуо, у делима на свет изданима и која ће се још издати, живећи у летописима наше гимназије и у леиом спомену до века. Тај дух неумрлога оца нека оживљава и нека теши и тебе, поштовани подмлаче покојников, и најпозније потомство твоје, тај дух и живот тешиће до гроба и нас проФесоре за овим великим губитком. И тако праштајући се с тобом, мили покојниче, који полазиш тамо, где многи српски алем закопан. лежи, са пуним уздањем у Бога и тврдом и непоколебивом вером у бесмртност душе тешећи и себе и твоју ожалошћену обитељ, обећавамо ти свечано, да ћемо, кад год будемо о Дружичалу твој гроб походили и преливали, сећати се песникових као твојих речи Милионе прогутала ј' тама, Црна тама многих тисућлећа, Нико их се више и не сећа. Но по гдеком гробу гори свећа. Ил је свећа, ил је име светло, Ил су дела, која се не гасе, Па редове недогледног гробља Својом зраком красе. Ти гробови Стари, нови, Они сјају Сваком нараштају. Ко с 1 осврне да погледи Бисгрим оком и погледом, Мора чути како ј' живо Дед унуку, отац сину, Борац борцу довикив'о: Где ја стадох — ти ћеш поћи! Што не могох — ти ћеш моћи! Куд ја нисам — ти ћеш доћи! Што ја почех — ти продужи! 3. Ј. Ј. Сад с Богом! Лака ти црна земљица!

САДРЖАЈ: У гробу се хладну тако слатко спава. Песма од ЈБубинка. — х 1ика Зоран. (Наставак.) — Моје пјесме. Песма Јосипа Берсе. —- Кљимек Борута. (Наставак.) — О кнезу Лазару. (Свршетак.) — Ковчежић. Позориште и уметност. — Књижевне белешке. — Читуља.

„СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претилата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТШхА У Н. САДУ.