Stražilovo

Б р . 18.

Све је то било тако одмерено, тако природно, Да се Хаџи Антоновић чисто занео, а сви остали се убезекнули од чуда. Кад приђе цвећу, спусти пуну канту на земљу, погледа по двећу и са детињастим радосним и зачуђеним ускликом поче први монолог из „Шумске руже": „Гле, сад су све руже! — А јуче још беху све то пупољци!" — Није ли и она пупољак живота! А сутра? Биће глумица! — — Хаџи Антоновић је слушао, гледао, и чисто да не верује својим ушима и очима. Чика Зоран кад се приближавао крају дуги први говор, што га Јелка говораше тачно без погрешке, стаде пуцкати прстом, као тпто обично сценаристе дају знак другим особама за излазак. И љему и Антоновићу учини се, као да је то збиља позоришна представа и да су на позорници. Није ли то чудно ?! Публика тражи, да се са позорнице тако занесе, како би мислила, да то све у природи бива, а ова два човека, који знају, шта је позорница, гледећи сушту природу, занесоше се те мисле, да је то све на поз рници! Е тако је то! Свет је и једно и друго. Позорница је и једно и друго. Баш кад Јелка сврши свој говор, последњи зрачак сунца утону у море бескрајности. За часак завлада мртва тишина. Па и тице са дуда, које су место орхестра мало нре пратиле својим цвркутом Јелкину песму, умукоше. Мало звонце са варошке болнице огласи, да је неко отпутовао у вечии мир. Ако је то Мргодић — бог да му душу прости!

Јелка се окрете, па са свим другим гласом, скоро брбљаво, настави, гледећи у Антоновића: „Знате, сад треба да дође Катица, па онда долази дедица, па се доручкује, и онда му „Шумска ружа" приповеда, како — — —" „Живила, чедо моје!" прекиде је Антоновић, који се сад тек трже од заноса. „Мене је сам бог послао данас овамо. Господине Бриткићу! Зоране, пријатељу! Госпоја Персо! Та што сте се укочили, ви, ви, најсретнији родитељи!" Приђе па пољуби Јелку у чело, ухвати је обема рукама за главу и дуго је тако гледао. Госпоја Перса стисла главу рукама у своју грубу кецељу, па стаде брисати сузе, које јој потекоше, а сама не зна, да ли од радости или од туге. Чика Зоран као проштац круто је стајао и бленуо, ни сам не зна куда. Глас Антоновићев дозва

га к себи. Спусти се најире па једну ногу; погледа око себе, на кад спази сузе у очима свога претпостављенога, у два' корака ступи до Јелке, ухвати је за рамена, саже се, погледа јој у лице; сузе му ударише нагло на очи, те гушећи се промуца: „Дете мо.је! Моје једино, слатко дете!" „Чедо наше!" протепа кроз сузе и госпоја Перса. „Живила Јелка!" зачу се глас и госпоја-Стане са прозора озго. Она је цео тај призор гледала, а остали је нису опазили. Антоновић се мало замисли, па се онда окрене Зорану и Перси: „Знате ли шта, пријатељи! Зоран ће сутра, док му ја предам неке одборске напутке, ради којих је позван, моћи вратити се дружини. Нека поведе собом и Јелку, па нека за време, док школски одмор траје, Јелка проба на позорници неколико улога. За то ће време добити од мене потпору; па ако се и на позорници тако одликује, нека онда и остане. Млада је истина још, али за најивне улоге моћи ће се употребити. Све остало је моја брига. А који разред полази Јелка сада?" „Трећи виши девојачки," одговори мати. „Но! Истина, штета би било, да сада прекине, — али — Но већ вндићемо. Као глумица " наједаред отпоче живо Хаџи Антоновић : „Тако дакле, сутра на пут! Молим вас да се ништа не противите. Сутра ћу вам дати писмо на управитеља, ради Јелкиних улога. А ти, чедо моје, ходи овамо!" Јелка му приђе. „Ево, чика потиредседник моли те, да примиш ово, за твоју прву гардеробу, која ти устреба, а за доцније ћемо се већ побринути!" С тим речима стиште јој у руку повећу банкноту, коју Јелка прими па га пољуби у руку. Зоран, стари војник, научен слушати своје старије, узвикну гласно по војнички: „Разумем!" „Молим лепо," приступи сада сгари Данић, који је све то мргодећи се слушао. „ Ја бих имао само да кажем: да, — овај, не би требало — јер — јер ја ето знам, да ако то дете оде у глумице, да се не ће више ни враћати „0, зацело, и не ћу никада!" прекиде га Јелка хвалисаво. Страховит прасак зачу се под стајом. Празни, набацани сандуци стадоше се котрљати један преко другог. Даске се срозаше па стадоше праскати, лупајући једна о другу, као пушке. Тице са дуда прнуше. Стари мачак нретрча застрашено испод стаје и претури ракију са послужавника. Читав урнебес! Велико буре, које је пред стајом празно стојало, потиснуто сандуцима, стаде се котрљати управо на