Stražilovo

СТРАЖИОВО ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

ВРОЈ 19.

У НОВОМ САДУ 12. МАЈА 1888.

ГОД, IV.

авна шајкашка поља, остајте збогом и даље! Растанка нашег куца немили, тужни час; Син мрачних, рудничких гора искрени поздрав вам шаље: Небо нек чува вас! Ја волим кућице беле са трском покривене, И рујне вечери ваше, кад с рогља песма ври; Кад бледи месец плови и блиста изнад мене, И све у санку спи.

Зорице моја мила, увек ми Српкиња буди, Љуби та равна поља, жеља је моја сва; И љуби . . . ах, љуби мене и мање вина ми нуди, И бићу сретан ја. Нови Сад. Војислав.

ПРВО УНУЧЕ. ПРИПОВЕТКА ИЗ ПАЛАНАЧКОГ ЖИВОТА У СРБИЈИ. НАПИСАО ИЛИЈА И. ВУКИЋЕВИЋ.

) вако доба има и своје људе. Да је нешто да "гу^ се неко од сто година поврати, ама само једном да погледа по садањем свету, па би опет ЈУрчуо У г Р°б- Оно и једна година донесе много којечега, да се од друге разликује. То је оно, што по који деда вели: Ерасно старо време! А није, но се деда нрилепио уз ново, па на све што гледа, другачије и види. Ето, прича мени моја дада — нанина нана, да је у њено време, кад је, вели, она девовала, био свет другојачији. Онда је, каже, нријатељ за пријатеља гинуо и чувао к'о рођеног брата. Кад и кад, вели, да је на знану и добру човеку и кућа остављана, па као да и сам о њој води рачуна. Пазили се људи не може боље бити, и ничег, да се каже, није било, што на поштену реч једно другом не би могли поверити А сад, вели, ни сто гроша не дају без квите, нит да приме кирајџију, док у напред не нлати, и кад му изађе месец, а газда целе ноћи

дрежди пред врати, да му не утече. Па, мисли дада, ил је сада друго време те и људи други, ил је у свету пошло наонако! И ја знам за по пеке, како је с. њима било. Ето мајстор Таса кујунџија страдао је због рђавог човека. Знам ја њега још кад сам био оволишни. Не чини се он само старим, што црних власа готово и нема и што је онако оронуо — таквог га је невоља начинила, но су му и године по јачи терет на леђа упртиле. Био је он некад, вала нраво да кажем, људескара. . . к'о град; а сад јачи ветар, што се каже, па да га понесе. Био је некад имућан а трговао је бакром, па како је био навикао на своје време и на своје људе, повери се неком нечовеку и за годину, шта ли, оста го к'о нрст. Само што му и кућу не дигоше с главе и то за мало. А и на јаде му празна кућерина, кад у њој жена са четворо деце — једно другом до рамена. Ако оде ван куће, мисли: шта ће