Stražilovo

Б р . 22.

СТРАЖИЛОВО

347

ти, али то је било давно, кад сам се оно у Русији дотеривао за „бити-имајућег" освајата. — Не мари ништа, рече газда. Ти ћеш на Тамерлану, на питомом Тамерлану, а ја ћу на малом ћори. — Добро, храбрио сам се. Не ће бити згорег, да и то забележим у ћитап живота свог, јер како сам пошао у Србију за Зајечар, употребио сам сваковрсна саобраћајна средства, само коњска леђа још не. Међу тим је газда већ заповедио свом слузи Хасану, правом правцатом мусломанском Анадолцу, да спреми коње. За тим ми преда мамузу, да је учврстим за пету; другу је задржао за себе. Кад је Хасан удесио коње, прегледи газда још једаред колане; газдарица је пак већ спремила половину печеног јагњета, хлеба и чутуру вина — за мене наравно, јер газда и тако не пије никаква алкохолска пића. — Знаш, господин-Милане, говораше газда удешавајући бисаге. јагње и хлеб метнућемо коњу с једне стране а чутуру с вином с друге стране „да не крива ни тамо ни амо". Тако је газдаи учинио, и неколико тренутака за тим „бацисмо" се коњма на рамена. Газда-Перче је стари јахач (и ако је млађи од мене), који је на коњу седео као Кентаур; ја сам се пак често налазио у „љуљајућем се стању." Тако се кренемо из авлије а у пратњи Кусе, нашег верног рундова-бундова, који је весело скакутао око Тамерлана и ћоре, и с пута терао патке и пилиће. Ноље Зајечарско заслужило би боље то име, да је заисга поље; овако је више узана долина, кроз коју се вијуга Црна Река. То земљиште обележава јасно и турски назив „зајик", који значи „теснац"; није немогуће, да је и варош Зајечар или Зајичар добила име од те турске речи. Па и на западу Србије лежи варош, која опет од српске речи „ужина" доводи име своје, а то је Ужице. Сад, ако је моје мудровање мало несигурно, нек филолози узму у обзир и мој несигуран положај на Тамерлановим леђима. Па не могу — кад сам већ у мудровању допустити ни то, да Гамзиград долази од миогобошког и седога Гамзе. Ја се у том слажем с мојим негдашњим Зајечарским колегом, који о називу „ Гамзиград" овако мисли : У српској војсци било је у оно доба доста најамника, особито немачких оклопника. Виће, да је вођа такве чете, који је једном од српских краљева велике услуге чинио, добио у баштину тај предео. У Немаца није ретко име Напш; могао се дакле и тај вођа тако звати. Но српски становници нису изговарали то Напш као Немци; они га — ако га је у опште и било — зваше Ханза или (х се лако претвори у г) Ганза, па временом, због лак-

шег изговарања и Гамза. Тај Напш сазидао је себи тај град, који се и данас зове Гамзиград (Гамзинград — само да ме не чује 0. Руварац. После те филолошке скитње ободем мало, врло мало, Тамерлана, да стигнем газду, који је на свом ћори далеко одјурио нут Гамзиграда. Час уз брег, час нуз брег ишло се сад; трава се по мало показивала а где који пролетњи цветак истурио је скромно и стидљиво своју шарену главицу. И сунца је било, али не онако питомог, као што је сјало у доба Немањино, кад се син седога Гамзе, млади Гадиша, нашао пред оном дивном долином, у којој је видео краљеву ћер, Кринку. Шта више и киши су „висиле ноге" а мој Тамерлан, никако онај ватрени жерав Радишин, дрмкао је главурдом својом, кад му је која кап пала на ушеса, те га тако из дремежа будила. Кад обиђосмо један брег, упозори ме газда на велику гомилу белих зидина и рече, да је то Гамзиград. Куса већ ухватио пут под ноге, те јури, јури, мислиш, одавде види неки стари натпис па хоће да га први прочита и протумачи. Перче ободе ћору, па хајдерада за Кусом. Још сам видео, како се обоје упустише у утркивање, док не стигоше ону голему белу гомилу камења и креча. Мој се Тамерлан није отимао ни најмање — као да нема части у себи, већ лагано, ногу пред ногу, као да носи на леђима бисаге јаја . . . Стигнем и ја у Гамзиград и „скочим" с коња. Као оно у бајкама, где се прича о лепој кнегињици Богпгозсћеп, која већ од толико година санак борави у двору, и који је међу тим сав обрастао трњем, изгледаше ми Гамзиград, што сам га више посматрао. Пред мојим очима се ниске развалине све то већма дизаху у вис, док не иостадоше град и кула у првом потпуном облику свом. По авлији спавају коњушари, соколари и псари а око њих животиње њихове; у подруму спава подрумар; у великој дворани око стола спавају оклопници и ритери, с пуним пехарима у руци, а горе, на највишој кули дрема Вогпгбвсћеп и чека да дође непознати краљевић, да се загледи у њу, да је пољуби и пробуди ... „У једаред затруби рог. Громовити звук ловачког рога још није у каменитим зидинама пројечао а већ се дигоше верне слуге, закликташе соколови а лавеж паса и огара разлегао се по јутарњој тишини. Зајечала је гора и планина. Из далека се чула разјарена мечка, како ломи грање и камење, вук је у бесомучном страху урлао а раздражени пси летеше сами у проиаст, која их у густој чести очекиваше ... ." Погледим чисто узверено око себе: за дрветом стоје привезани коњи, Тамерлан и ћора, а Куса се