Stražilovo

366

времена; а прво да се побринемо, да онаЈ новац, који је већ опредељеи па ту цел, не лежи бадава и да се ствари у том погледу у ред доведу. Друго, да се, као што А. Матић рече, побринемо за глумачки иодмладак а и за оне, који су ве!| доста послужили и који би требали да се мало и одморе. Па кад би све то и друго још шта као што треба у реду било, онда тек да се побринемо за достојну зграду. Као свагда, тако би и сад српски народ прихватио ту леиу замисао; али одушевљење, као обично и као што је свуд, не би дуго трајало. Народ се брзо одушеви, али брзо и малакше. То је са свим природно. Жена, кад хоће што да меси, она ирво брашно спреми. Тако и овде, прво треба да је у фонду доста поваца, па онда да се зидање предузме; а не да се прво ирилози купе на тек онда да се зида. Ја за овај мах иисам за то, да се куне прилози. Мозоришна зграда је културан храм, рекао је др. II. Јанковић. То је истина. И гимназија је културан храм, па погледајмо, каква нам је српска гимназија у Карловцима. Докле ће се сриски синови, онај пупољак од цвета, у оним тесним и загушљивим собама кувати?

И ако се толико говори и доказује, да је нужно и да је већ време, да се нова гимназиска зграда подигне, то она ипак онако исто стоји, као што је у свом првом почетку стојала. Кад већ хоћемо да дижемо културан храм и за то нам је нужна помоћ народна, то је, држим, прече, да се дигне гимназиска зграда у Карловцима. Ако већ нема у гимназиским фондовима довољно новца за то, онда се ту обратимо на народ, јер од тог народ више хасне има. Док би у културан храм у Н. Саду највише Новосађани на и Мађари и Немци ишли, то би у овај ишли српски синови из свих крајева. Ово је нужније него оно. Да не говорим много, велим јошто: да од саме нозоришне зграде у Н. Саду српски народ нема никакве хаспе. Главно је, да је позоришна дружина добра и да она и у друга места иде, а не зграда. Биће време, кад ће се и она подигнути. Ја знам добро, да ће јавно мњење овладати, али зато ипак држим, да ми је слободно моје мишљење о том рећи. Ако се морају у народу купити прилози, ја сам онда против зидања позоришне зграде у Новом Саду.

Ш11Ш1

ПИСМО УРЕДНИКУ.

Господине уредниче! Молим вас за доброту, да ради истине и правичиости изволите уврстити ово моје писмо у ваш лист. Пре неколико дана дошао ми је до руке 8. број овогодишњег „Стражилова", те сам у њему прочитао „оцену" мојих приповедака од Дан. А. Живаљевика. И не бих се лаћао пера, да, ишта одговорим на онаку врсту „оцене"; али г. Живаљевић је на зло употребио простор, који му је за ту његову „оцену" уступљен, те је — не знам с каквом савешћу и у ком душевном стању — хотимично изопачио смисао појединих речи и. реченица, које је из мојих приповедака цитирао и на којима се цела његова „оцена" оснива. То ме је побудило, да вам ово писмо напишем, те вам га шиљем с молбом, да га овако, као што јесте, у „Стражилово" уврстите. У тој својој „оцени" истргнуо је г. Живаљевић неколико реченица са разних места из мојих приповедака, те их ређао и склапао по својој вољи, како је хтео, избацујући при том из њих ио неке речи, које дају добар смисао, а неке опет замењујући другима, које дају сакат смисао; па је онда покушао, да тај свој сопствени склоп напада и ружи, а на рачун мојих приповедака. — Ево примера, како је у томе г. Живаљевић поступао. На страни 91. мојих приповедака стоји штампано: „У време ћачке вакације путују ђаци и ироФесори по разним

местима, као оно пасионирани научењаци у средину Африке и на северни пол", и т. д. А г. Живаљевић навађа то овако: „У време ђачке вакације путују ђаци и проФесори по разним местима као оно ленсионирани научењаци (з1с!!) у средину Африке и на северни пол". . . Овде је дакле рука Живаљевићева хотимице написала. и подвукла реч т/енсионирани место пасионирани и иронратила са женијалним: (з1с!!); а уз то је још и интерпункцију осакатила. На другом месту, где се у мојој приповеци, на стр. 50., прича, како је Стојко отпратио Љубицу до њезине куће и тамо се с њоме пред кућом разговарао, цитира г. Живаљевић из тога разговора, поред осталога, једну реченицу овако: — „Хвала ти, Љубице, на таким речима; ја сам сретан, кад ме ти тако љубиш," збораше Стојко узбуђеним гласом и притиште јој пољубац на уздрхтале усне. (Баш нико не виде, и ако беху пред кутњим вратима на сокаку!). — Живаљевић се чуди ту, како да пољубац нико није видео, кад се то догодило пред кутњим вратима, на сокаку; јер он је сигурно заборавио, шта је пре тога, само за 33 реда напред читао, где стоји: „Кад се почело смркавати, разишло се коло. Стојко је отишао с Љубицом" и т. д. Или можда Живаљевић миСли, да људи у селу виде и ноћу, у мраку! (Или је ваљда било нужно, да се каже, да лосле смркавања настаје нок, да би то г. Живаљевић могао знати ?!). Но кад г. Живаљевић не може својим памћењем да комбинује смисао садржан у 33 штамиана реда, онда није никакво чудо, што