Stražilovo

Б р . 23.

СТРАЖИЛОВО

367

не може ваљано да проникне и схвати садржај књиге, која има 150 иггампаних страна. Па како тек Живаљевић уме да потрза са разних места из приповедака реченице, које не стоје ни у каквој свези међу собом, па да их ио свом ћеФу у једно склогш, као да у приповеткама тако сгоје и такав смисао дају; и како уме у својим цитатима да испушта поједине реченице , које дају округлину приповедаљу: о томе ћу навести само два примера, јер би иначе овде и сувише просгора заузело, кад бих сва изопачавања и извртања Живал>евићева навађао и упоређивао са правим текстом, какав је у приповеткама. — Ево тих примера. Живаљевић се чуди, како је у мојој приповеци мали Миша паметан, па вели: „Мали Миша, који има „ зубике и и кога мати „узе на руке плаче што му деда Мирко није пружио руку, да му је пољуби, јер, знате, кога је деда Мирко „у селу ма једном речи укорео, то је ономе било горе, него да га је суд због каквог злог дела, по закону најстрожије казнио ". . . . Овде је Живаљевић са свим изопачио смисао, те на малог Мишу применио реченицу: „кога је деда Мирко у селу ма једном речи укорео, то је ономе било горе, него да га је суд због какво>- злог дела по закону најстрожије казнио ".. . као да је то био психичан разлог, за што је мали Миша плакао; па је на то хтео читаоцима нрстом да иокаже, подвукавши важнији део те реченице. Но у приповеци ова реченица и не долази на оном месту, где се о малом Миши говори, него се она налази са свим на другом месгу (на стр. 3.) и не сгоји ни у каквој вези са малим Мишом, нити се на њега односи. Ево и другога примера, где Живаљевић у својим цитатима избацује реченице, које дају округлииу приповедању. Наводећи разговор деде Мирка са малим Мишом — у ком мали Миша пита деду, за што му је коса бела, а деда се шали па вели, да је на њу иње иало - цитира Живаљевић, поред осталога, један моменат из тога разговора овако: „Ца за што и мени не падне иње?" — „Е, мој синко, ти си за то још мали, чекај!" „Ахаа — за то!... Па мама није мала, па за што и њој не падне иње? запита Миша".. . А у приповен,и, на стр. 5., стоји то овако: „Па за што и мени не надне иње?" — „Е, мој синко, ти си за то још мали, чекај — бог те ложивио, да и теби падиеодговори деда Мирко па пољуби Мишу чело. „Ахаа — за то!... Па мама није мала, па за игго и њој не иадне иње?" заиита Миша. „Хахаха! — слатко се насмеја деда Мирко — мама је I лепша овако, на за то не ће на њу иње да падне." „Аа ... за то рече мали Миша, као да је сад са свим разумео све, о чету се говори.н). И т. д. Но ирави појам о овоме извртању моћи ће читалац добити, ако прочита страну 3. 4. 5. и 6. приповетке „Зорка", иа то уиореди са оним, што Живаљевић у својој „оцени" говори о деди Мирку и малом Миши. А како г. Живаљевић уме да изврће садржај ириповетке, или, боље да кажем, и не води рачуна о садржају и смеру нриповетке, о томе се може читалац уверити, ако про- ј чита почетак моје прииоветке „Зорке" и оно, што Живаљевић вели у алинеји, која иочиње са: „А садржај?" и т. д. I На овом месгу Живаљевић, исмевајући наше народне прииоветке, вели: „А садржај ? — Био неки цар и нека царица, имали три сина и једну кћер .... Сећате ли се, да вам у детињству овако почиљаше многу причу стара мајка, дадиља

или која друга старија жена?... Па чујте сада и Рогића: Био у једном китњастом сеоцету стари деда Мирко иучитељ Илија. Деда Мирко имао унуку Зорку, а учител, Илија сина Ђорђа. Деца се волу, а и старци се не противе. Ништадеци не смета да се узму." — И т. д. Овако се тобож почиње моја приповетка „Зорка." Живаљевић је овде у своме нодметању и изопачавању тако далеко забраздио, да је мени зазорио написаги овде ону реч, која би га карактерисала ; јер нигде у целој мојој свесц и приповедака нема ни једне од ових речениа,а, које је Живаљевић иавео. — Но још нешто! ОвдејеЖивал>евић, багателишући наше народне приповетке, око којих је славни Вук Караџић цео свој век провео, хтео да покаже, како су моје приповетке из народног живота ииеане баш као просте народне приповетке, дакле онако, као што народ приповеда; па то сматра за ману. (А ја држпм баш на иротив, да би то била врлина, која би се прииоведачу, који пише приноветке из народног живота, уважити морала.) Но ту се Живаљевић жестоко спотакао ; јер, ако су моје приповетке из народног живота писане по начину простих народних ириповедака, онда како се то слаже са оним, што Живаљевић на другом месту у својој „оцени" мојих приповедака из народног живота вели, да се по начину мога приповедања, не може ни познати, да су то приповетке из наролног живота и да, се догађају на селу?! Што се тиче просуђивања и оцењивања садржаја приповедака, у том је погледу Живал>евић сам себе врло добро карактерисао, тамо, где у својој „оцени," говорећи о садржају прииоведака, овако вели: „Шта се то кога тиче, игга је с њом (с приповетком) хтео приповедач, и да ли је то алегорија" и т. д. Дакле: Живаљевића као критичара не тиче се садржај приповетке!! ! Него нгга? На пгго има критичар највише да пази? Зар не на садржај и на смер приповетке !!! Живаљевић се чуди, како може девојка, која је синоћ у грозпици лежала, данас као здрава да устане, и да, хотећи утешити свога забринутога деду, каже, да јој је са свим добро и да је здрава. Ово је заиста чудно, како г. Живаљевић не може то да разуме. О томе би га морали уверити лечници, психолози и патолози, о којима он толико уме да говори. По назорима Живаљевићевим сељаци и сељанке су тупи, глупи, сплетени и сметени створови, који не умеју осећати, а још мање своје осећаје јасним речима изјављивати; па му је за то чудновато, како они могу да говоре о љубави. Далеко би ме одвело, кад би претресао све оне моменте, у којима се г. Живаљевић спотакао у својој „оцени ; и а и иије ми намера, да овде г. Живаљевићу одговарам иа њег<>ве наиадаје, него само да на јавност изнесем његова извртања и подметања. За то овим завршујем, осгављајући штованим читаоцима „Стражилова," да сами пресуде о савести госнодина Живаљевића и о његовој — „ои,ени." У Београду, 4 28. маја 1888. Душан Рогић.

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ. — С ве т о з а р М а н о ј л о в и ћ, који, као што је читаоцима нашег листа познато из приказа Луке Поповића у 9. броју од ове године, одисга мајсторски нреводи на немачки наше народне и уметничке песме, обрадовао нас је пре иеки дан нославши нам т р е ћ е, з н а т н о умножено издање својих иревода под ватиисом: 8ег1лбсћ - сгоа1л8сће В1сћ1}ип§'еп. Аиз^е^аћК; ип(1 1И1 Уегшазз <1ег Ог1^>-ша1е 1П8 1)еи1р8сће иђег1;.га#еп. Тек је три године, како су ти нреводи изашли у другом издању, а већ се све распачало те је