Stražilovo

354

СТРАЖИЛОВО

Б р . 23.

Светли нам, бледи- Фебе, У брачној нашој ноћи. Ви, звезде на висини, Видите л' моју тугу ?

Ја плачем у тишини .. . 0, Ехо, ио даљини! Поклони гласак другу, Што блед и мртав лежи, У суморној долини . ..

ЈММ\г "

Којислав.

КАКО ЈЕ ПЈЕВАЛИЦА ИЗЛИЈЕЧИО ФРА-БРНУ.

ПРИЧА СИМО МАТАВУЉ. (Наставак.)

— Таако! рече фратар и узе опет јести. Старији повадише луле с краткијем камигаићима, те завурњави дим и номијегаа се с димом са огњигата, који је вјетар сузбијао. По гато се нагледагае »вра Наћвара« — тако зваху кригаом славпога пјесника — погледи им се стекогае врх петра, гдје је висило неколико черека и поребрина свињскијех. Многи одавно не бијаху у кући Кугамељевој, а никад се ту пе састагае сви. Неко момче Кркотића, гледајући сланину , пришанта најближем до себе: »Еј, да иије кров поплочан, јали барем да је баца шира!« IIо што она тројица поједоше рибу, домаћин узе с полице један земљани врч; дупу у њ, па нагло слекну главом, јер милијуни зрнаца прагаине излетјеше из њега. Тако учини три нута, па пође к углу, покрај таре. Бакоња дотрча за њим с воштаницом. Кугамељ се чегакао пред бачвом, на јој обиђе обруче, па дно до зида, па примириса врањ, иа закуца прстом испод пшињела, па . . . уздахпу тако снажно, да му се свијећа у руци угаси . . . Рођаке подупш смијех. — Запали је јоиет, враг је однија! вели Кугамељ. —■ Однија ти памет, ка и јесг, бегатијо над бегатијама! рече тигае Осињача. Зар се свића придаје врагу, још канделора, је ли? — Валај баш право имага, Барице! рећи ће на сав глас Ркалина. Свићу је гријота псовати и кад није канделора. А јога да то рече кнез прид овим дитићима! —■ Валај смо бегатије, григане бегатије, кад се ни прид редовницима не можемо уздржати! А да гата лајемо и како бога вриђамо, кад нас они не чују!? дода јога јаче Кљако. Одиста ћаху Рдало, Рора и Чагљина сваки по нешто још рећи, да се фратар не" бјеше заговорио са слугом, те се не обазирагае на њихове ријечи. — Таа-а-ко! поче опет он, дигнувгаи ча-

гау вина према оку. Је ли старо или пово, а, Јере? — Јес, ,ја . . . није . . . јес старо . . . није баш ни старо, ни ново! одговори Кугамељ, а глас му је дрхтао. — Како то, болан? пита дујо, па прије одговора искапи и стави чагау пред Стипана. — Јево видиш, како. Нритекло ми је пет барила од лањскога, а цина му је била пала прид тргање, те ти га ја смишај с новим, а новога сам наша тринајст барила, те ти ја све успи у ону бачву, а она бачва бере мало вигае од осамнајст барила, те ти ја . . . — А је ли чему? а вра Брне? прекиде Осињача. — Вире ми, није логае! одговори Стипан, предушивпш од своје, пак поче љуштити јаја. — Таа-а-ко! А оћеш ли дати браћи да сквасе грла? . . . Јесте ли вечерали, људи? — Јесмо, јесмо! —■ Таа-а-ко! Па дај да нију! — Вала! вала ! Кугамељ узе бардак испред дјеце, на крену пут бачве, пе брже, него да иа смрт иде, али га Ркалина устави. — Не ћемо с комињаком! А-ја! — Не, бора ми, нама га и код куће притиче! викну Чагљина. — Не, не, а-ја! Кугамељу би као да га пчела упече у врх носа, те одиже образе и брке а зубе искеси, па им вели: — Ма, људи, гата ће вам цило виио ? Овде нема пи дви чагае дропињака! — Има. крижа ми, мал да не пун бардак! рећи ће неки Зубатац, наднијевгаи се. Сви прснуше у смијех и загунгулшпе. Осињача истрже мужу суд из руке, преручи комињак, па оде к бачви. Сви новукоше душу у се, те се чуло како млаз ишче. »Вра Наћвар« у толико извадио неки лист, па стаде