Stražilovo

356

Јерковићи разумјеше сад, да је близу час, у коме ће се излећи оно, што бјеше најглавније по њих, оно, око чега се све обртало, те умукоше и погледнуше Чагљину, а он скупио прстима мрске на челу. као да прибере мисли. Сви очекиваху, ко ће први проговорити и како ће. Први пробесједи слуга Стипан ево овако: — Људи божји, ала сте дивљи! Тај ваш дуван смрди, вире ми, смрди ка куга и штипље за очи, те ће трибати растворити врата и баџу, по што изађете! Људи божји, ала сте дивљи!... На то се узмиголише, али мудри Чагљина одмах поврне: ■— А да шта смо него дивљи! Ми смо, болан, ка звирад! Па угаси лулу, што и други с мјеста учинише. — Па онда још ништо да речемо, — настави Стипан. Ми смо пошли из манастира у по дне и сврћали у Лећевицу и Бретраново, па је, борме, дујо уморан и он би лега, а ви засили . . . На то сви једанак поустајаше. Фратар гледну на свој сатић, иак махну пут њих руком, али како у тај мах разјапи уста, зијехајући, застадоше. — Останите . . . јо .. ш ма..а..ло, још мало! Посједаше. — Та-ако ! А какоје сад ов ... ов. ..? и опет му зијехање прекиде ријеч, али сви разумјеше шта ггита, јер је гледао Бакоњу. Осињача брзо устаде, поклони се, стави руке за појас, пак поче: — Душе ми, вра Брне, право да ти кажем, мало је бескаран, мало је своје главе, мало је жив, живљи од друге дице, али јопет даде се и свитовати, има нико вриме, хе! . . . — Хм ! Таа-ко ! Чагаљ се значајпо накашља, па сви његови редом. — Хе! није баш посве лош, али је мудар, мој вра Брне, дивице ми, мудрији у многим сгварима од ћаће!. . . — Таа-ако! Јаче кашљање међу Јерковићима и мали жагор. — Од ћаће и од други', вируј ти мени, мој добри вра Брне! Јато ники дан дошли Личани, да купују вино. Јере тражи по једанајст вијорина барило, а они нуде по девет. Тако је трајало све јутро. Најпослинак Јере тијаше да да,

Б р . 23.

али му Бакоња рече: не дај, ћако, јере сам се ја прикра, кад су се разговарали, па сам чуја, ди говоре да је вино по Промини и по Котарима скунље од нашега, а слабије од нашега. Још рекоше, да би се у наше могло усути трећи дија воде, а исто да би поднило . . . — Тааа-ако, таа-ко, тако! Ану амо, оди амо, од', од', од'! рече фратар. Бакоња приступи и пољуби стрица у руку. -— Па шта мислиш, а? Оћеш ли галијотати, ако те поведем у манастир, а? — Ја ћу те слушати и бићу добар ! одговори Бакоња, гледајући стрица отворено у очи. — Не говори тако, дивље дите, него реци: слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти прииокоран! поправи Стипан. — Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти нрипокоран ! понови Бакоња и иољуби опет стрица у руку. — Тако, мој липи Стипане — рече Осињача — здрављица се наносија, а тако ти твоје срићице, поучи неуко дите, јер ми смо ка говеда — Таа-ко! Доста сад! прекиде дујо. Мали ће доћи на ћуд, ја се надам, а ако ли не дође, ја ћу ш њим ффф-т натраг! А сад доста и задоста! Ти му, Барице, спреми мало нртенила и што знаш, па нека иђе сутра са мном. Таа-ко! А ти ме, мали, изуј! Бакоња клече и поче му свлачити бјегве. Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу, још га ћуки у пробријано тјеме. За њом нриступи Кушмељ. Обоје заводњело очима, нити могоше ријечи проговорити. Она се обрне ка слуги, на хтједе и њега у руку цјеливати. У толико јој се поврати ријеч, пак засу: — Мој добри Стипане, да ти је ирипоручен, ка да је твој! А ти, Бак..., а ти Иве, слушај овога доброга Стипана у свему, знаш; у свему чуј га и припитај и по десет пута. Он ће ти показати, како се чизме свитљају, како се... —- Таа-ко ! Доста, доста! ирекиде дјевер. Бриме је лећи! Пак устаде и нагну се пут Стипана, обрнувши рођацима дебл,и крај. Стипан ухвати за рамена од мантије и повуче к себи, те фратар оста у панталам, прслуку и голорук. Такав чињаше се много дебљи и као неко друго чељаде. Чагаљ, Шунда и Ркалина шаптаху нешто живо међу собом. Чагаљ упр'о кажипутом пут свога чела, па куцка у њ. Осињача каже дјеци: »ајте пољубите руку сгрицу и реците: вала, наш лииидујо!« Чма-

СТРАЖИЛОВО