Stražilovo

378

СТРАЖИЛОВО

Б р . 24.

арњева дунула промаја; иначе врућина, права омара. Хоћу да заспим. Јест! Глава ми се до душе клати тамо амо, али чим и остало тело хтеде да облије санак амврозиски, а оно ме од остраг гурне сандучина, као иуста и дурљива цура; .ја потегнем напред, али кофер једва чека да ме бубне по коленима ... ајау! Да се исправим ? Ни разговора. Укочене ртењаче, згрчених ногу, седео сам као Мемнонов стуб у жаркој Африци. — За један сат бићемо у Салашу, примети кочијаш. — Добићеш грош. ако будемо пре, одстењем му на то и сетим се пун зависти Енглеза, који сад по вољи може ходом цртати кругове и елипсе по крову велике лађе. Нисам већ марио ни за предео, ни за промају, ни за живот свој. Био сам у очајању, мислио нисам ништа, већ сам у неком тупом заносу очекивао, да се одрвим, скаменим . . . У то кола стадоше. Једва измилим из проклетих арњева. Ох, ала сам се пружао и теглио! Ступим с кочијагаем у погодбу, да остави арњеве овде, па кад се врати, да их узме опет. Али кочијаш није хтео никако да пристане. Не сме, вели, јер кад би дознао газда, истерао би га из слузкбе. А друго, може у Зајечару добити какву муштерију, која баш хоће арњеве. А треће, може бити и кише. — Нек те ђаво носи! Уђем у механу. Момак ми рече, да ће ручак одмах бити готов. — Знаш шта. рекох му, имаш ли правог крајинског вина? — Има, господине, има. Како га не би било! — Знам, знам; али ја бих баш правог. Не ћеш се кајати. Момак ми намигне и нестане. Кад је донео ручак, донесе и вино. Почнем га посматрати и густирати. Црио је; али кад подигох боцу према светлости, а оно се поче у њему рубин преливати, брате, преливати и стаклити, да већ . . . момак ме само гледи с победоносним осмехом. Није се кајао а богме нисам се ни ја. Вино ми је пријало — ко зна, да л' би ми тако пријало, да нисам био под арњевима, нод про арњевима. Но доцније сам се уверио, да ми прија и без арњева. Ручао сам као салашки Лукул. Чим попих каву, очи ми се стадоше крпити и ја задремам на четврт сата. Кад сам изашао на улицу, да се мало прођем и да се спремим за даље мучење, спазим на улици неког риђобрадог путника, иначе вандрокаша. Одмах се упути мени и ослови ме немачки. Чуо је, вели, да сам из прека и да по свој прилици гово-

рим немачки. Њему би требало мало путна трошка; истрошио се, не може да нађе посла а по занату је пивар. И ако су ми уста била још пуна крајипскога вина, текну ме реч „пивар". Ах, помислим у себи, можда идем у беснинну будућност! Пред мојим се очима ни.заху хмељаста уживања по разним, разним местима, сетим се Тоше и нашег сгола код њега, очи ми се навлаже и ја пружим последњем пивском представнику више него што је могао и сневати. Глас му је дрхтао, кад ми се захвалио, поклони се и оде — у механу, да се поткрепи, док не би нашао посла. На послетку морадох се опет увући у своју пећину. Уз пут ме је кочијаш упозорио на многе природне лепоте, на Столове, на Дели-Јована, на Ртањ и доцније на прве огранке Старе Планине. Само што сам ја све то видео делимице — проклети арњеви пречипге ми свагда сваки изглед, и ја изгубих онај потпуни утисак, који нам даје целина. С уздисајем се повучем опет у свој Мемнонски положај. Село Копривница — али не смем се опкладити, да се баш тако зове — беше ми последње у крајинском округу. ЈГежи лепо, по планини и у долини, и раштркано и збијено, како кад. Кућице у баштама, од прилике као у каквом фрушкогорском селу, само што су покривене ћерамидом — превијеним цреповима, налик на проклете арњеве. И сад прелазим у црноречки округ. Шта ли ме све ту чека ?! Какав је тај Зајечар? Барометар своје представе о тој вароши морам врло спустити, да се могу у своје време бар пријатније изненадити. Каква ли је гимназија? Ни ту не дижем барометар високо. Долазим амо за предавача, да по могућству множим интелигенцију источно-српске омладине. Шта ли ћу тамо затећи? Каква је колегија? У целом Зајечару познајем само једну особу, и то још из ђаковања, др. Ј1. И.; али давно је, како смо се растали. Да ли изгледа још онако атлетски, као некад што је? Или је већ и он „пустио трбух". Можда се, болан, већ и оженио! Једва чекам, да се нађем с њиме. Имам вазда поздрава за њега. Ево ме у Трнавцу. Ах, Трнавац! Село има лепу механу, пред којом седи поп и чита новине. Кочијаш заустави коње, ја заиштем чашу вина и каву, но у колима ћу све то смирити. Не ћу сићи до Зајечара па ма шта било! Види се Тимок; с оне стране је кнежевина Бугарска .