Stražilovo

382

СТРАЖИЛОВО

Б р . 24.

мо Вука, Даничића, Јагића, Новаковића, Бошковића, који написаше монументална дјела, чувена и слављена у Јевропи, али се поред тога гријеши и у најглавнијим стварима у језику и против најситнијих правила граматичких. У оваким приликама морамо одати хвалу нашим филолозима Бошковићу, Живановићу и Маретићу, пгго су прегли, да истријебе драчу и зубачу из нашега књижевнога језика, али уједно морамо и зажалити на злу судбину, што нам је те искусне и учене вртаре у нашем говорном врту осудила на таки ситничарски посао, — да нам плијеву. Овијех дана угледа свијета књига г проф. Ј. Живановића са натписом „ 0 сриском језику, нааисао Ј. Ж. и Садржина јој је ово: I. Бранич српскога језика. II. Особине ресавскога или косовопољскога дијалекта. III. Српски језик у околини призренској, пећској, моравској и дибарској. IV. Језик у Гундулићеву „Осману". (I. III. и IV. ирештампано из „Стражилова", II. из програма карловачке гимназије за 188^/а год.) На крају је регистар за „бранич." Кад је већ дошло дотле, да бранимо језик од домаћих хајдука, који га немилице тлаче, онда морам рећи, да је „бранич" и по својој лијепој намјери и по стручној изради сваке хвале вриједан. Само по досадашњој срећи Бошковића „Науке о језику" (I. књ. списа му) сумњам, да ће имати утјецаја на наше писце. Свугдје у свијету филолози нредњаче у језику испитујући га и одређујући му правила а књижевници треба то да приме и тако да пишу. Ово се тиче већином прознијех писаца. „Пјесник не само не треба да гријеши против својега језика, него ваља да стоји на такој висини својега језика, да сам ствара ријечи, које би одговарале свијем правилима његова језика" (Живановић, о срп. јез. чл. 42.). Но у нас се и најбољи листови и писци не обазиру на Бошковићеве поправке или тек веома мален број. То се зове глухим ушима говорити. У „Браничу" је г. Живановић многу туђицу (понајвише руско-словенску и њемачку) одагнао из нашега језика и казао, како треба што чисто српски рећи. Поправио је многе гријешке у писању, у извођењу облика, у мијешању јужнога и источнога говора, у тумачењу облика, исправио је гријешења против гласовнијех закона, додирнуо је многа синтактичка питања и особиту пажњу је обратио сложенијем ријечима у српском језику (чл. 1. 2. 32. 61. 66. 68. 71. 102.). Тек је г. Ж. потпуно растумачио, како се образују и шта значе сложене именице, те сваки, који ово добро проучи, може и сам правити сложенице и одредити, да ли је која сложеница добро састављена. Сваки потоњи граматичар мораће узети у помоћ ова тумачења г. Живановића.

Као што Нијемци у опће веома утјечу на просвјету и књижевност словенских народа, тако се тај утјецај види (на жалост доста јасно) и на нама Србима у друштву, књижевности и језику. Њемачки језик има много сложенијех именица, које се у нас од ријечи до ријечи преводе те тако постају наказе. Гдје нам је нотребно, начинићемо и у српском језику сложену ријеч, али по духу српскога језика. Но српсгш језик није ослабјео још као њемачки; он може често аналитичким обликом да искаже, што њемачки мора синтетичким. У таком једру и непокварену језику, као што је наш, не служе сложенице тако велику службу, као у њемачком. А то баш и наводи често незналице на гријех. Ови закони о сложенијем ријечима никад нијесу до-шли у бољи час него данас. Сваки дан улазе у наш народ са запада све више непознатијех појмова. Изгледа, да је та навала помутила и саму бистру свијест језичну у нашега народа, јер он не могаше да створи назива ни ствари од тако огромна замашаја, као што су жељезн^ци а камо ли ће моћи многијем другијем, које никад и не види или не разумије. Ту већ мора помоћи искусна рука филологова, ако нијесмо ради, да нам језик огрезне у туђинштини. Што је негда стварао чист, непомућен језичан дух нашега народа несвјесно, али но природнијем законима, то чине данас филолози и знаоци језика свјесно, али ходећи по онијем старијем утрвенијем путевима, које им сам језик показује. Сви остали морају се у том послу њима покоравати и прихваћати оно, што они пронађу, јер само тако ћемо имати чист, оплемењен и на здраву народну стаблу прицијепљен књижеван језик. Тумачења „браничева" одликују се лакоћом и разговијетношћу (често су и сувише опширна и развучена). Велико уздање буди у човјеку упућивање на стари словенски језик, који нам је најбољи вођ у свијем замршенијем питањима. На II. и III. мјесту говори г. Ж. о срп. дијалектима на Косову пољу, у Маћедонији и Албанији, испитав их на основу народнијех пјесама, које је покупио Вук, Милићевић, Јастребов и Милојевић по тијем крајевима. Док не заиде који српски научењак по онијем крајевима и не испита тачно све особине тијех дијалеката (као што је н. пр. Будмани испитао дубровачки у Ка4и 65.) могу -нам ове расправице г. Ж. дати у главнијем цртама слику говора, којим говоре наша браћа у турској царевини. Да је проучавање народнијех дијалекта веома корисна ствар то је већ познато. У сваком крају, шта више у сваком селу налази се по која ријеч или нов обрт или дајбуди необична фраза, којом може књижеван језик да се окористи.