Stražilovo

370

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 24.

ОДЗИВ НА ОЧАЈНИЦУ ДРАГУТИНА ИЛИЈЋА.

ОД ЉУБИНКА.

„Да љубим? Кога?" —■ Тако питаш ти У болу тешком, очајниче млад! Ох, Драги, наша домовина спи, У њој нам сваки ишчезао над! Камо ти онај заношљиви чар? Камо ти мио, разговоран свет? У твоме срцу тиња свети жар, Ал бујне душе зар малаксб лет? 0, певај, певај, ал и сузе ли, У болу тешком, очајниче млад! Та наша, Драги, домовина спи. У њој нам сваки ишчезао над! Ти љубља силно нашег неба сјај, Ти љубља узор милог рода твог, И опет... опет... сузе, уздисај Песнику да л' то сам досуди Бог ?

„0, домовино!" кличеш ббно ти. Разумем тугу, разумем ти јад. Та наша, Драги, домовина спи, У њој нам сваки ишчезао над! Харфу си звучну оставио ти ... Јер бесне страсти шире своју моћ; И опет наша домовина спи. Њу нам је тешка притиснула ноћ!.. Многи ће скоро за тобом у след У роду своме не познају род! Песнику српском оцат, жуч и јед, Е, то је, то је благодаран плод! „Да љубим? Кога?" — Тако питаш ти, У болу тешком, очајниче млад! Ох, Драги, наша домовина спи, У њој нам сваки ишчезао над!

*.\У\ПЛП/1 / ГГГХ ГуГ.РЈЈУ.-ј^ ЧЕТРДЕСЕТПРВИ. ПРИПОВЕТКА ИЗ ВАРОШКОГ ЖИВОТА. НАНИСАО МИЛАН САВИЂ.

0 етар Светић био је свој госа, са свим свој. ' Родитељи му оставише красан иметак, којим је могао безбрижно лшвети а то је Петар на сву меру и употребио. Већ на свеучилишту показивао је прве али значајне клиде своје ћуди и свога расположења. Био је добар друг, који весело друштво није никад избегавао а већ пуну чагау добра пића није никако одбијао. Другови су га звали „Свети Петар", не с тога, што би можда у њему нашли еличности с првим хришћанским апостолом, него, што су му просто метли име после ирезимена а изоставили оно ћ. Иауке је свршавао у Бечу, Прагу и Грацу, но свршио их није нигде, и тек онда је напустио велике школе, кад му је и последњи од старих другова отишао кући. Оно, до душе, било је и ваљаног подмлатка; али Петру није више годило ђаковање, кад је при чаши пива упоредио гола лица са својим подужим брцима. Постао је чисто жалостив, и једног лепог дана створи се у родном месту свом, да као филистар настави живот тамо, где га је као зШсНовиз прекинуо. Кад није био у механи, проводио је своје време на разан начин. Или је ишао у лов, да се празних шака врати, или је оштрио мишљење своје пецајући рибе, или се преметао по справама за гимнастику. Бивало је и то, да је кад кад читао и новине.

При свем том нису ни њега мимоишли потајни насртаји на момачку му слободу; али Петар није био тај, који је налетао баш на сваку свећу. Равнодушност његова управо је већма задржала и застрашила проводаџије, него можда осорни одговори његови. Тако се прилике све мање и мање појављивале, док нису изостале са свим. А то је он и хтео. Није, да. се туђио девојака, шта више, био им је искрен поштовач и на игранкама није никад пропустио, да бар једаред не одигра са сваком по сали. Није мрзио ни жене; управо, с њима се радије занимао него с девојкама, говорећи, да је са женама шири обим разговору. Није био ни противник браку а сватовима баш никако; само што све то није смело бити његово рођено. Петру су дакле допуштала средства, да ашви по вољи. Ако је кад кад на њега наишло и суморно расположење а он стрпа нешто ствари у сандучић, па хајд у Веч, у које купатило или иначе на пут. Тако се онда после неколико недеља врати освежен кући, и стари живот пријао му је као нов. А кад год се вратио, донео је по једну нову навику. Тако је постао гимнастичар, ловац, рибар; са последњег пута донео је собом и бисикл. Но и та му забава постаде временом отужна. Оно, до душе, дошао је по који пут с мајком земљом у не баш врло нежан додир; али то га није застра-