Stražilovo

Бр. 24.

СТРАЖИЛОВО

371

шило, просто с тога, што га у то доба никакав други иосао није занимао. Но кад је наступила зима и кад је свој точак откотрљао у шталу, десило му се, гато му се већ чешће десило : заборавио је и на ту врсту забаве. Сад га у једаред стадоше занимати тоциљаче. Чим беше време згодно, витлао је но леду тамо-амо, пружајући често своју руку-помоћи којој неукој и стидљивој девојци. Прође и зима, и наступи оно доба, кад се баш ни чим не могаше занимати. Висибабе, кукурек и љубичице нису га баш врло привлачиле; гледао их је, као што се гледи који шарен шљунак. Сад га стадоше опет новине занимати, и можда би стрмекнуо у политички и друштвени калабалук наш, да није случајно наишао у новинама на листак: „40 иросилаца — 40 мученика." Та приповетка без сватова поче га занимати, управо дражити тако, да је учинио, гато му се иначе врло ретко десило: замислио се. — Хм, говораше у себи, то би био таман посао за мене. И тако зевам већ три недеље по улицама и каванама а ништа ми паметно не пада на ум. Да одем и ја па да запросим ту госпођицу Ленку; добио је не бих, наравно, али бих бар на необичнији начин утукао време. Само да знам где је то место „тамо " ? Па онда, ко је тај Алексић? За цело је име измишљено — ако није и цела ствар изцишљена; наравно, онда су измишљени и они педесет хиљада форината мираза. Али тај ме случај не занима толико, колико баш цела ствар. Само где је то „тамо"? И Петар се опет замисли, већ ио други пут за четврт сата. — Да запитам уредника, настави разговор у себи, било би управо најприродније, али се не познајем с њиме. Све једно, ако ме и одбије, неће ми одгристи нос. Идем њему. Са озбиљним лицем, као да се решио да доврши своје науке — ако му то још до сад никад није ни пало на ум — упути се Петар да потражи уредника. Уђе у уредништво, прикаже се и рече гата жели. Уредник повуче неколико димова један за другим из цигаре и пође нагло по соби. На послетку рече брзо: — То је, господине, тајна уреднигатва и ја вам је не могу никако одати. — Обвезали бисте ме јако, примети Иетар и за тим дода брзо: Молим где се могу претплатити на вага лист? Уредник се насмеши и упути Петра администратору. Петар се претплати на целу годину и врати се онет уреднику, који је задовољно и весело трво руке своје. ■—■ Досетио сам се начину, како бисте очували

вашу реч као уредник а у једно и мени помогли, примети Петар. — Молим. да чујем! — Саопгатите гшсцу моју молбу, па ако се он слаже, нећете ваљда ни ви имати нигата против. — То је истина, насмеши се уредник; писаћу му још данас. — Ја вам се у напред захваљујем, рече Нетар, поздрави се с уредником и оде. — Но, четир дана могу лепо чекати, говораше Петар у себи, а за то време ваљда ће доћи одговор. И одговор је и дошао. Петар је дознао, да ствар није измигаљена, да је Алексићу име Павловић, да се госиођица Ленка зове Павлина и да су оно „тамо" Павловци, лепа варога на повећој реци. Сад је Петар једва нашао себи „посла". — Шта ћу још све радити, не знам, рече задовољно. Идем да добијем кошар, то знам, иначе не бих ни ишао тамо. Једна ми је брига само та, како ћу се упознати с Павловићем а особито с „импозантном деспотицом Јерином", с матером госпођице Павлине. Не познајем у Павловцима ама баш никог. Да се потучем у механи те тако да чују за мене — била би красна препорука. Да јој дам ноћу свирати под прозором — с каквим правом ? Да протрчим на бисиклу кроз Павловце? Могу пасти и то баш пред њеним прозором. Хм! Идем тамо, па шта буде! Неколико дана доцније шетао се Петар по крову лађе, која уз пут додирује и Навловце. У сласт је појео бифтек и попио боцу вина, те се пун задовољства одао уживању, како ће — добити когаар. При заједничком ручку био је, да како, врло расположен; разговарао се и ћеретао је с путницима и с путницама, које до сад никад није ни видео, и које по свој прилици неће никад вигае ни видети. Није се ни распитивао за њихова имена а није ни своје име казивао. Тако то већ бива на путу. Преко стола од њега седела је омања, црномањаста — госпа или госпођица? — која је по кад кад проговорила коју реч с леном госпом, која је седела у прочељу. Тек по који пут се упустила у разговор и с Петром, који је данас био натучен досеткама. Госпа у нрочељу беше пак тако љубазна, да се кад кад и насмешила тим досеткама. После ручка устадоше госпе и одогае; Петар се поклони, наручи црну каву и пет минута доцније већ је заборавио на њих. У разговор се даље није упуштао ни с ким, већ је, као замишљено, гледао у дим своје цигарете, који се вијугао над њим. За тим оде да мало нрилегне, јер и то пријатно занимање спадало је међ његова дневна, редовна напрезања. Кад је лађа дошла до Иавловаца, беше већ мрак.