Stražilovo

374

СТРАЖИЛОВО

Б р . 24.

расправе. Она је мирно и даље одмереним кораком ишла и преко саме лешине јабукине. За њу је јабука још и даље постојала, онако исто зелена и у цвету, као и пре тпто је била — ^иоД поп ев1; 111 асЉ, 110П ев1; 111 тип(1о. После неколико дана, кад је тужба због открхањих летава подигнута, ево вам Прохаске.опет у писарну. „Тужба је већ поднесена," рече му заступник. „Јесте ли се постарали, да остане онако како стоји сад ?" „Обе летве стоје онако, као што су открхане." „Добро. Нужно је, знате, да комисија добије верну слику о нарушеном поседу. „Али ту има неке закачаљке, господине докторе." „Какве закачаљке?" „Кроз ту деру, где нема две летве, пролази њена живина у моју башту, те ми велику штету прави. Моја покојна је радо држала живину, а и ја сам радо гледам жуте гушчиће и шарене пилиће, кад их паметна квочка води — али Врхкабова прелази сваку меру. Њено двориште је прави кокошињак. Ту вам све гамижу пилићи, ћурићи, гуске, патке и шта вам ја тамо знам. И она све то не држи не знам зашто, већ, бога ми, само за то, да ме од рана јутра до вечери једе својим кукурикањем, какотањем и гакањем. Па. да је то све, него прелећу у моју башту, те ми све ишчепркаше. И пре нисам могао доста да се навичем и навијам, а сад, од како нема оне две летве, баш се одомаћиле у мојој баптти. Шетају се по њој, као да су код своје газдарице. Али ћу их ја једаред растерати, како се не надају. Купићу знате, двоцевку па што прође кроз ограду, све ћу поубијати, ма ту био и њен најлеппш ћуран. „Тим се не би хаснили. Ја ћу вас нешто друго научити. Узмите неколико комада њене живине у име отштете. То вам закон у том случају дозвољава." Кроз неколико дана ево Прохаске опет у писарну, али сав запурен. „Но, јесте ли ухватили штогод?" упита га доктор. „Богме ухватио." „Па шта је било онда?" „Ево то." Прохаска скине косу са чела а под њом се показа неколико модрих чворуга. „Шта, тукли сте се?" „Те још како! Дошла преко са слугом и слушкињом. Назвала ме и лоповом и пустахијом и како ја не знам још. Отела ми живину, а кад сам за њом у башту пошао, зграбила је једну од оних открханих летава, те ме ударила по глави. На то ја зграбим другу летву и зацело би их једно другом о главу искрхали, да не дођоше суседи, те нас развадише. „А чекај само; научићемо ми њу већ памети.

Приповедајте ми још једном целу ствар. Одмах сутра ћемо је ради увреде части пријавити. Ви ћете сад одмах у котарски суд; ја ћу вас научити, како се имате владати. И сам бих с вама ишао, али ти силни послови баш ми не допуштају." После тога не дође Прохаска дуго у писарну, да је то свима упало у очи. Прође једна недеља, прође две, три, али од Прохаске ни трага ни гласа. За то је време дуго очекивана ствар била готова: распра због јабуке свршила се у корист Матије Прохаске. Кад се после неког времена Прохаска опет у писарници појавио, севне адвокат очима и чисто с поносом повиче: „Добили смо, мој пријашко, добили!" Но како се адвокат изненадио, кад јеуокуПрохаскину само у први мах радост спазио а после му иа лпцу неку Цуњеност приметио. Прохаска још никад није изгледао такав. „Што сте ви тако нешто нерасположени ? Шта се то морало догодити? Да се није у суду што зло десило ?" „Није." „Но, гта шта је онда? Гле'те само ово дивно решење! Врхкабова је морала и бледити и црвенити, кад је то решење читала. Погледајте само, каква је то свота, коју вам мора платити." „Садјевећ касно", рече Прохаскачисто муцајући. „Касно! За што касно?" упита адвокат зачуђено. „Јер смо ми већ тгола своји." „Ви — и Врхкабова?" „Јуче смо први пут навештени." „Та није могуће? Ви да узмете Врхкабову? Тако вам бога, причајте ми, како се то десило?" „Десило, десило. Чудна та прича почиње са оним кораком, који сам први пут у котарском суду са увреде части учинио. Кад смо прозвани, да уђемо у писарну, седео је господин судац за столом леђима нама окренут и писао је нешто. Сигурно га и познајете, господине докторе?" „Виђао сам га неколико пута. То вам је један од оне старе господе судаца, који би и себи и странкама велико добро учинили, кад би се склонили у мировину." „Заиста, стар је то већ господин. Сав је бео, као овца, али је још онако крепак. Седео је дакле за столом, леђима нама окренут, и писао. За другим је столом седео писар с пером у руци, и стављао у ред списе, који су пред њим били. Неко време смо тако ћутали и чекали. Онда ће почети Врхкабова; отворила је сва уста. Али није ни мени мајка језик испрепредала. За свог века није чула толико горке исгине, као што сам јој ја за оно кратко време изговорио. Све сам јој казао, што ми на срцу