Stražilovo

Б р . 24.

СТРАЖИЛОВО

375

тешко било. Очитао сам јој читаву буквицу грехова, а сваку увреду сам јој дупло вратио. Викала је, плакала, и лупала ногама — једном речи, такву смо вику дигли, да су господа адјункти из других соба поотварали врата, да виде шта је, и да се онај писар сав упрепастио. Али господин судац је само климао главом, смешио се и писао даље. Тек, кад ми је мало лакгае било, кад је и Врхкабова од силног дерања већ промукла, онда метне перо за ухо, узме мало бурмута па се окрене к нама: „но дакле, јесте ли све казали. што сте имали? упита нас. „Саддржим, да би најбоље било, да се рукујете и да онда мирно идете кући. А још лепше би било, да од сад у миру зкивите, као прави и ваљани суседи, те да нас више не узнемирујете са тим гадним стварима. То силно препирање и грђење нит вам служи на част нит на добро." „Тако је то код старе господе," рече адвокат чисто опоро. „Они радо мењају судачку столицу са нредикаоницом. Па како се свршила ствар ? Јесте се држали његове поуке?" „Шта смо знали радити?" рече Прохаска са нешто промењеним гласом. „Господин судац нам то тако на срце мећао и то тако у шали, да најпосле нисмо знали, шта да радимо, те онако смешећи се нружимо једно другом руке." „Тако! Лепо сте урадили!" повиче адвокат љутито те поче тамо амо по соби да хода. „ Јел то мој савет ? Шта онда управо тражите ? На што вам онда тужбе? — На хито толики трошак? — Да, зацело, заборавио сам, да сте сад већ своји. — Да вас није господин судац и венчао?" „Та, готово — онако у полак. Кад смо већ пружили једно другом руке, рече нам мало смешећи се, да треба и на другом месту тако руке да пружимо, те би тим учинили крај сваком инату и тужакању због ограде. И онако смо, вели, једно за друго као створени. После тога одемо кући, свако својим иутем. Прве недеље некако био сам у Мокрину на служби и ту је господин капелан тако дивну придику држао о лепој слози међу суседима, о љубави према ближњем, при том је злаћано сунце кроз прозоре тако

величанствено обасјавало позлаћену предикаоницу, оне иконе, школску младеж и све друге у цркви, да сам се ја чисто топио од милине. Кад сам се после путањом преко поља кући упутио, те на истим усевима спазио благослов божји, кад сам видио, како мушице и друге бубице весело око мене облећу, и нехотице ми дође у главу онај лепи савет сучев. И што сам даље тако корачао, то сам све више долазио до убеђења, да бих онда најмирније живео и свима парницама краја учинио, кад бих Врхкабову узео. Лако сам увидео, да она није баш ружна, да је ваљана кућаница а поседи нам се и онако сучељавају. Тако сам дошао и до саме њене гостијоне. Ту застанем онако уморан и знојаван, те и нехотице бацим ноглед на кућу, око које се зелене вииове лозе чак до стрехе успеле; погледим у башту пуну сунцокрета и двориште пуно свакојаке живади. 'Гако је и код мене било, кад је моја покојна била жива. У тај мах спазим нред собом Врхкабову, где на отвореном прозору цвеће залива. Кад је тако из ненада спазих и преко воље скинем капу, а она ми онако љупко рече: „а, — добар дан, суседе! Зар не ћете на чашу пива? — И ја онако преко воље уђем унутра — и — и . . ." „Па, што сте онда дошли к мени? Требате ли ваљда уговор?" „Ради уговора ћемо ми ових дана заједно доћи. Али данас имам негато друго на срцу." „Но, гата је? Говорите!" „Ми смо се већ разговарали о неким стварима у ногледу нагаег заједничког добра. Њезин посед — знате — граничи са поседом Марешевим. То вам је, знате, обегаењак прве класе. Има ту, знате, парче земљигата, посејао ту мак, те је на њеном добру читаву стазу направио. Адвокат се на то насмеши, те му се лице опет разведри. „Лакгае, стриче, лакгае. Морамо све по реду написати. Чекајте мало, морам мало оловку зарезати за тог несретника Марегаа. Тако! Овде дакле стоји — или управо стајала је јабука а ту — итд... С чешког превео П. Падејски.

: СРПСКЕ НАСЕОБИНЕ У ШТАЈАРСКОЈ И БАРАЖДЖНОКОМ ПОГРАНИЧНОМ ГЕНЕРАЛАТУ. ПРЕРАДИО ДР. П. ПАДЕЈСКИ. (Наставак.) Као Навле Бакић, тако су и други Срби и пре били су смегатени у Пожуну, Коморану, Рабу и др. и после непрестано ратовали, било као чете за себе, а познати под именом КаазасЊ^еп и Тасћа^кјв^еп, т. било скупа са другим трупама. Особито велике услу- ј. Шајкаши. — Још су Срби највише као уходе упоге чинили су Срби са својим шајкама на Дунаву, а требљивани.