Stražilovo

Бр. 26.

СТРАЖИЛОВО

413

С Л ИКЕ ОД МИЈ1А! У. Преко Тресибабе, — Сад ћемо дакле преко планине, рече газда Перче при изласку из Књажевца; и ја идем сад први пут тим путем. Баш волем, што се десила та прилика, бар ћу видети Ниш. Тамерлан и ћора нарогушили уши и улегли у хамове; њима као да није много стало да виде ту варош, шта више, рекао бих, да не уживају баш у „тој прилици." Псето Куса се тегли и страшно зева. Све ми се чини, да се каје, јер тим истим путем опет натраг откасати, не спада баш међу највећа уживања, што природа нуди смртним псима. Спазимо пред нама' обичну појаву при сваком путовању. Неки вандрокаш узео пут под ноге и корача одважно. Тај ће преким путем, примети газда, и видећеш, да ће још пре нас стићи на врх Тресибабе. Тако се и догоди. Лагано се пужали коњи по лепом друму, који се у силним серпентинама вијугао по планини све то више, све то више. Мала, кржљава дрва, пре налик на какве џбунове, покривају околину и косе, које се с обе стране друма сад протегљасто, сад стремено спуштају. Што се више пењемо, изглед све то лепши. Према истоку шире се планине на све стране до крајње међе обзора. Њезини разнолики висови, сад пгаљасти, сад округласти, сад виши, сад нижи, изгледају као махом смрзнути морски таласи у сред ужасне буре. Они се шире и пружају све даље и све се већма дижу у вис, да на послетку својим искрханим и подераним венцем омеђе хоризонт. Њихове сиве и плавичасте врхове покрива још снег, и спушта се местимице у беличастим млазевима у провалије, док се не изгуби за око. Ти сумњаш, јесу ли то баш џинови Старе Планине, који се тако преливају, или су можда облаци, који се тамо далеко намештају и тмуше, и чије ивице јутарње сунце и сребрним и златним порубом краси. Да дивне панораме! Још дивније, што ти се нуди целокупан утисак велике бреговите множине, и ти чисто нехотице зажелиш, да се тамо нађеш, јер си уверен, да је тамо лепше, него ту, где се таман налазиш. Окренеш ли се дес.но, према западу, то имаш са свим друкчи утисак, јер при сваком савијутку скоро показује ти се нов призор. Не да ти се оку, да у један мах нрегледи и к срцу доведе утисак широког и пространог обзора; ти гледиш и видиш сценерију српских планина у разним, засебним одељцима. Час се савијају у огромном кругу, да у средини својој затворе голем казан, на чијем дну једва распознајеш људе и стада. Час се отело суро и голо сте-

С ПУТА. I. САВИЂА. ње, стрмено као зид, да своје дивље пукотине у вис пружа, и да се губи далеко, далеко, у недоглед. Час се огранци ближе, час опет разилазе, као да им је од последње земљине револуције заостало још нешто страховитога несташлука. По њима се пужају козе, да откину што год од сиромашне вегетације, те тој немој величанствености ипак неки живот дају. У где којем углу, или на каквом испупченом избрешку види се по која у пола разрушеиа кућица, бачија, где се станар може склонити, ако и њему већ додија непогода или студен. Окренеш ли се натраг, видиш, како се из околна зеленила и црнила белуца друм, час нзгуби, час онет појави, у непрестаном савијању. А иустиш ли оку маха, то на извесном месту сваке серпентине видиш црвене ћерамиде и беле зидове варошице Књажевца, из којих се, као велика бела коцка, издиже здање начелништва. Као да гледиш у какав огроман, непокривен ходник, на чијем противном крају стоје и виде с.е куће, далио се ма како, е тако видиш између брегова а у долини Књажевац, видиш цркву и начелништво, видиш Тимок и с оне стране вароши отворено-сиве кровове касарна, док се не попнеш на врх планине, да се код оне механе још једаред осврнеш и убавом Књажевцу последње с богом кажеш. Ту негде, не далеко од врха, избио извор из брега а добротворна рука озидала му кућерак, да се жедни путници у хладовини бар одморе и напију воде. Код те чесме нађосмо већ нашег вандрокаша, како се одмара и брише зној са чела. Два пуна сата требало нам од Књажевца до висине Тресибабе. На њојзи је механа, где се путдици од пусте олујине или мећаве могу склонити. Не далеко од ње леже рушевине старе механе, по њима се играју деца и њихов весели смех оживи у једаред све около нас. Сад смо на висоравну. Овце и козе покриле га а млади пастири прућили се по младом зеленилу, и гледе нас равнодушно, боже, равнодушно, да смо се и нехотице насмејали, газда и ја. Крај друма се местимице види но која гомила пепела. Газда ми рече, да су ту била ноћишта рабаџија, који, увек у повећем друштву, возе еспап. И он је. вели, тако преноћивао, кад је за Пешту ишао са својим свињима. Цредео постаје мало друкчи, питомији. Десно од друма пружају се нижи брегови, по највише голи, лево се спушта долина а на њеном се дну жури некуд мали поток. На обронку се живо ради, сељаци