Stražilovo

СТРАЖ1ЈГ0В0

ЛВУ.НОЖ?! ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ,

БРОЈ 28.

У НОВОМ САДУ 14. ЈУЛИЈА 1888.

ГОД. IV,

ДУХ ВРЕМЕНА САД ЈЕ ТАКИ

ПРИПОВЕТКА

ИЗ СРПСКОГА ПРБИ ДЕО. (Наставак.)

Ж И В 0 Т А.

оспођа Једа се као мало и поутеши, али... тек ... тек ... А Једена се сада збиља почела надати, е ће, по речима поп-Стевиним, „то све још бити као што треба", то јест, као што она, по свом рачуну, жели. Отрчала је к Јаковљевићима. Нешто је вукло ма куд. полетела би. По најпре и једино, до душе, нолетела би била тамо преко потока оној кући, одакле јој у вече долазе они звуци са ситних гусала, тамо, ... ох, тамо, да њему каже, како јој је сад одлануло, како ће „све још бити као што треба." Но или што јој се чинило, да неје прилика, да она, девојка, иде сама њему, момку, у кућу, или што је и она као у опће што кажу за женскиње, у конзеквенцијама својих нремиса увек доследна, нађе се код Даринке. Састале се и поздравиле, као да се бог зна колико дуго несу виделе, или као да су претуриле некакву страшну опасност преко главе, на хвале бога, што су остале лшве и здраве. — Отишао је. — рекла би Јелена. — За што је отишао? — рекла би Даринка. Али као да она не сме, ни да спомене: „Отишао је!" А ова, бог ме, ни онда, када би Јелена то и споменула, не би смела запитати: „За што је отишао?" Тек обадвема беше у тај мах Бранко и његов нагли одлазак у мислима. Као да осећају, е би им неугодно било, да остану у друштву с госпођом Натом и с госпођом Катом, па се отискоше у врт. Јелена је непрестано ћеретала. Разговор јој се заплеће час о цвету Даринчину, час о хаљини, што ју је сама још о Духовима добила, па онда и о којечему другоме — готово без праве [свезе тих разних предмета.

Госпођи Нати чисто неје право, што Даринка оде с Јеленом. Као да јој је сад крива нешто и она, па се, боји, ноквариће јој се кћи поред ње. Ако и зна, да све, што се догодило у кући поп-Стевиној, носи на души и на образу свом сама госпођа .1елисавета Рашићка, ипак јој дође и девојче само поквареније. „Дете, за Бога, не треба ни да зна, да и тако што има на свету. За њу нису још таке ствари!" Но иретерана бојазан њена беше са свим неоснована. Међу девојкама не паде ни једне речи, која би, баш и по госпођа-Катину мишљењу, на Даринку утицала развратно. Чак ни о ноћашњој серенади не спомену ни једна ни беле. Само Зорка, када дођоше до онога џбуна иза врта, где се оно први нут сусрете она и Даринка са Стајићем, не мога, а да не подсети своју сеју, како су се обадве препале, када су из ненада ту иатрчале на Вранка. — Јух, како сам се ја онда поплашила! — вели Зорчица. — А Даринка стала, па не зна, шта ће; па кад Бранко отишао, а она ми меће моју руку на своје груди, да видим, како јој страшно лупа срце. А срце јој лупа, Боже, лупа. Јелена се на то одсмејала. А Даринка је поцрвенела до иза ушију. Заборавила, и да навуче дубље на очи махраму, што је пребацила преко главе, да скрије своју неприлику. Срећом ни Зорци ни Јелени не падоше ни на ум, да пазе на њу, шта ће изазвати у њој Зорчине речи !.. . * Кад се Јелена вратила од Даринке кући, дочекала је мати с наредбом, да је обрадује: — Спремај се! У суботу ћемо у Карловце! Јелена застаде. — Да, душо. Ићи ћемо на свечаност, — опет ће