Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

верти разабира она фина и ситна писмена своје адресе. Немам вшпе ништа да кажем. Само молим читаоце »Стражилова«, да не пожале труда, —.—. .

већ да потраже песме Владимирове у овом листу; да ће носле ионовог читања бити мога мишљења, уверен сам као и о свом мишљењу — иначе не бих га изнео на јавност. . — . . Милан ('акн1.

ВУЛКАНСКЕ СНАГЕ. (Свршетак.)

Једна од најјачих вулканских ерупција, које је историја забележила, јесте еруиција брда Кракатоа па острву Јави 26. и 27. августа 1873. Том приликом пропало је скоро 100.000 душа. На основу брижл>иво нокупљених података, чувени астроном енглески Локије изрекао је, да она црвен, што се тада више месеци видила с вечера на западном небу, јесте била последица те ерупције. Ломљава, која је долазила за ерупцијом, чула се далеко 1000 миља. То је био ужасан звук; ваздушни таласи били су тада тако јаки, да су три пут земљу обилазили. Цело је острво потонуло у море, морски талас, који се отуд нојавио, обиграо је око читаве земље. У коме су правцу ишли ваздушни и водени таласи, забележили су аутоматски апарати на метеоролошким станицама и поморским пристаништима. Избаченог пепела било је у ваздуху тако много, да је 40 сати једно за другим далеко и свуд унаоколо била помрчина као тесго, коју је кад и кад расветљавала муња или светљење усијаних стена. Вулкански пепео био је бацан и ван наше атмосфере, и његове честице, према величини и правцу ваздушних струја, падале су за дуже или краће време у разним крајевима читаве земљине новршине. Крупније честице су пале већ за неколико дана, и где су пале, ту је била издашна киша од пепела; ситније честице пак нису могле тако брзо падати, ваздух их је задржавао, за то су падале више месеци. Тако можемо протумачити ону црвен, о којој мало час споменусмо, т. ј. да су те ситније честице вулканског пелела у ваздуху изазвале у сунчаним зрацима неку промену. Унутра у самим вулканима је врло велика температура; да ли то долази једино од унутрашње топло.те земљине, или још од чега другог, н. пр. од каквих кемијских процеса, у овај мах не ћемо распитивати. Нозитивно знање, до којега нас је довело микроскопско и кемијско испитивање, тиче се у главном материјалне каквоће лавине и непосредног узрока ерупцијама. Тако н. пр. ми већ толико знамо, да близина вулкана и мора није нешто случајно; маса, која се на огњишту вулканском кува, јесте камен, натопљен морском водом и експанзивна снага водене паре, која се отуда нојављује, јесте у глав-

ном она снага, птто руши земљу и цепа дуварове вулканске. Кемијски је анализована пара, вода и лава, па се у њима увек нашло морске соли, шта више и одношај, који постоји између појединих сланих делова, у вулканским продуктима је исти. Већина вулкана прекида кад и кад своју радњу; буду т. зв. солфатари, то ће рећи, на њихов кратер (гротло) не излази више лава, него гасови и паре, из којих се често сталожавају чврсти минерали, особито сумпор, и то на устима одушака или по дуваровима кратеровим. Што се шири географско знање, тим расге и број вулкана. Александар Хумболд знао је за 407 вулкана, данас се знаде за више од 1000 вулкана. Од европских вулкана су особито Везув и Етна, чија нам је бурна прошлост највише позната и њихова делатност протеже се и у наше дане. Кад је постао Везув, геолози не могу да докуче. Хисторијска пак његова делатност почиње 79. године иосле Христа и отпочео је тиме, што је засуо три напредне вароши: Иомпеје, Херкуланум и Стабије. Данас, после осамнаест векова отвара наука полагано тај грдни гроб, где се из окамењених костурова може да проучава културна историја једног од највећих народа. Од 79. до 1306. историја је забележила девет већих ерупција везувских. Тада је наступио покој, који је трајао 325 година. Већ се људи навикли, да Везув сматрају за угашен вулкан; мирно је гледао вековима на далеку равницу и као у знак измирењп, природа га је заодела дивним зеленилом. Али — 16. децембра 1631. пробудише се његови демони. Читаву недељу дана трајала је јака ерупција, ширећи по околним варошима смрт и иропаст — ау даљим крајевима страх и трепет. У нрви мах изненађено становништво стајало је као укочено; но када мало за тим поче лава и непрестани потреси опустошавати покрајину, стаде вапити и јаукати, да се све орило по сокаци. Почеше бегати куд који, општа забуна. Многи су пропали, било што их је течна лава стигла или што их је потукло усијано камење. Од 1631. до данас знамо за неких 40 већих ерупција везувљевих; једна од највећих, и ако је била кратка, пада у наше дане. Почела је 24. априла 1872. и то тако слабо и без икаквих оиасних нрет-