Stražilovo

482

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 31.

Комисија нека, што је овде била, У прву ми класу сву земљу сгавила; А земља је плавна, роду није станка, Али власт не мари — њој само до данка. Жалим се једнако, ал користи нема Тек кад дође време, да се данак спрема, Или спреми паре, па порезу плати, Ил власт прода вола, на порез наплати. Још ме држи гора Исећи се мора: Што ми стање тање, И горе све мање.

Тешки су нам дани, тешке су нам ноћи Ал можеш ли Богу па тужење поћи? Посланици наши пуни лепих речи, Ал беседа њина слабо јаде лечи. Кад полазе, веле: „шта би, браћо, хтели?" А када се врате, веле: „нисмо смели." Били су нам некад уздање и нада, Али и та нада сад све више пада. Још нас држи гора Исећи се мора: Што нам стање тање, И горе све мање.

Са свих страна само подигле се клике: „Подижимо, браћо, мртвим споменике Нек се знаду борци из времена давних; Нек се памте дела прадедова славних!" Ох, доста је мртвих, што им се свет диви, Ох, доста је мртвих, али нема живи'! Заман споменици, заман мртве стене Када живих нема, да мртве замене! Још нас држи гора Исећи се мора: Што нам стање тање, И горе све мање.

Вл. М. Јопапопи!..

ДАН РСПЖЊА. УСПОМЕНА М И Л А Н А ЂУРИЧИИА.

Петроградску духовну академију забрањено је уносити алкохолна пића у опште, а нарочито вотке. Али кад који од ђака слави своје годовно, онда се »начаљство« чини по мало невешто, и у таквоме случају ирави неке изузетке, тим пре, што је то једини руски домаћи празник. Мене је сваки друг частио на своје годовно, али ја сам се по несрећи звао Милан, а како се до данас ниједан Милан није посветио, то ја нисам ни имао свог »анђела хранитеља«, кога Руси иа тај дан славе. -С тога у недостатку анђела храпитеља ја се решим, да своје годовно заменим даном рођења. Нисам удовац, а нисам ни стар, па с тога могу да вам признам, да сам се родио 5. Марта 1859. године и на тај начин 5. Марта 1880. године био сам пунољетан. Наумим, да прославим своје пунољетство, и ако нисам имао ни по паре да наследим, а кад ту своју намеру друговима саошптим, они је нриме с највећим одобравањем и одмах један од њих оде да доведе нашег послужитеља Ивана.

Да вам описујем нашег Ивана, било би и дангубно и излишно. Он је био онакав исти Иван, какви су сви руски Ивани. А то сигурно знате да се сваки други Рус зове Иван а сваки трећи Иван Ивановић. Наш Иван био је омален, широких плећа, кошчат и мускулозан, имао је кратко чело, које се од дуге косе није ни видело, развучене очи, широк нос, широке бркове, који су му падали у уста, а браду руски лакеји не носе. Био бих и сувише најиван, кад бих вам говорио још и о том, да ли је Иван пио или не Мој први посао био је тај, да објасним Ивану цел пијанке, »випивке«, па онда му дам новаца, да куни »ведро вотке«, једну фунту пољске кобасице, неколико харинги и неколико краставаца. То је најјефтинија закуска, која се могла добити и коју је наш ђачки цеи могао да издржи. А наш ђачки стомак могао је то без муке да свари. »Радстаратсја ваше благородије«, подвикне Иван, чувши мој налог, и подскочи неколико пута од радости, желећи ми још у иапред многа