Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

483

љета, јер је знао, да ће он од те вотке највише попити. Пред вече је већ и вотка и закуска била донешена и смештена у један орман, где су књиге стојале. Иван је умео то тако да удеси, да се тај »оогрик ДеИсИ« иза књига није могао видети. Част је била намењена за 5. Март и тако је та вотка требала ту да преноћи у орману недарнута. Нико није имао ништа против тога, само је Иван гунђао, слажући књиге. То вече седели смо ја и једап мој друг и радили темат; ја сам познавао боље литературу предмета а он је био већи зналац руског језика, па смо се сложили, да заједнички радимо. Била је поноћ. Мој друг — звао се Феодор — упита ме, да ли сам се родио одмах после поноћи или у зору. Тешко ми је било на то питање одмах одговорити, јер сам погађао мисао Феодорову, али ипак стегох срце и одговорих, да сам се родио у зору »А ја сам мислио, да ти сад честитам пунољетство, но кад је тако, а оно да легнемо.« Ја сам се већ почео колебати, да ли да с Феодором отпочием свечаност мог пунољетства у двоје, кад се у предсобљу зачу неки жагор. Врата се од наше собе нагло отворише, у собу јурну јака светлост а на врата стадоше два жандарма и укрутише се ту као два кипа. У собу уђе наш ректор, шеф Петроградске нолиције, ђенерал Зуров, за тим шеф тајне нолиције, један жандарски пуковник, наш инспектор и још неке непознате нам личности. »Здравствујте, господа, здравствујте! Ви још радите?« рече нам ректор, улазећи и видећи, како смо се ми зачудили њиховом доласку, па хтеде да нас утеши, говорећи: »Ова су господа дошла изненада у наш завод. Г1ризнајем вам пред њима, да ми није мила њихова посета. Али тако је Бог хтео, да се сумњом у велеиздају окаља и наша академија. Дај Боже, да ова господа оду онако, како су и дошла. Ја сам тврдо убеђен, да они код вас и ваших другова не ће наћи ништа, што би ма и личило на велеиздају, на нихилизам.« Ми смо ћутали као заливени. Више моје главе на орману стајало је неколико стотина комада забрањених новина, које су истина биле прикривене под другим књигама, ал кад би се пронашле, Сибир нам је сигуран. А за мојих леђих опет у том истом кобном орману за књигама налази се несрећно ведро вотке, које ако се пронађе, не ћемо до душе ићи у Сибир, али

ћемо бити искључени из завода, а то је за многе од нас било то исто, колико и Сибир. Треба да имате на уму, да се ово дешавало у почетку 1880. године, кад су покушаји на живот руског цара Александра II. били учестали, кад је шеф Петроградске полиције био убијен, кад су нихилистичке новине биле растурене у већем броју примерака него »Новоје времја« и кад су нихилисте јавно на дану покушавали разна злочинства по улицама Петроградским. Шеф полиције није ни слушао, шта нам је ректор говорио. Приђе к мом столу, метне обадве руке на моје артије, погледа ме право у очи и упита: »Что такоје?« Ја га зачуђено погледам и одговорим му: »Ничего.« Тада почне разгледати моје артије па по њима позна, да нисам Рус, те ме запита: »Јесте ви Славенин?« Одговорим му ладно: »Србин сам « Код нас шеф није био тако груб, као што је обично, по причању, у сличним приликама био. Преглед није био дуг и кад је шеф у спаваћу собу нашу и наших другова ушао, он им није заповедао, но им се готово извињавао. Но ипак је претходно прегледао фијоку моју и мог друга. За тим је претрешена цела спаваћа соба па дође ред и на ормане, у којима су књиге сложене биле. Ја сам непрестано стајао поред ормана, који је једини у стању био да нас ода. Морам сад да додам, да нико од нас није био умешан ни у какву заверу, и све кад би баш онај орман тачно прегледали и нашли све тајне, што се у њему скривале, изишло би било то исто, што и у другим вишим заводима. Нашли би били нихилистичких новина, које смо ми и без поруке и без наше воље добијали као и сви виши научни заводи. Нашли би били и моје ведро вотке. Ја уступим место шефу полиције, да приђе орману и у том тренутку, не знам ни сам од куд, створи се преда мном и пред шефом Иван. Он, сиромах, није можда ни сањао, у чему је овде ствар. Његова је главна цел била, да се спасе вотка, која је ту била у орману, па с тога онако сервилно, како то само руски лакеји умеју, приђе орману и упита шефа, жели ли, да све из ормана вади, или само поједине књиге, на, и не чекајући одговора, шчепа по-