Stražilovo

Б р . 33.

тршчицу у руке и кад пође сокаком ... Ама нису га џабе прозвали: Пера Замлата Да нешто човек скине с њега оно блато и да га добро истрља песком, имао би да види и чега лепога. Раскрупњат, колико је доста за мугаку снагу. Очи црне и округле. Нос прав, Лице мало, бледуњаво, на га још осуло лако руменило по образима. Ал он све то премаже којечим. Силом се гради ружан и хоће да се прави к'о господска девојка. Како му онај дућан с ниже наше ковачнице, кад год пође у чаршију, а он прође мимо наше куће. И пре се он заносио поред моје газдарице, ал онда је друго било. Ако га је и погледала, к'о да каже: Боже, луд ли је! А од оно онда, она из пркоса и за њим очима, па га прати погледом и осмејком. Пера од радости запе носом у облаке, па се по трипут спотакне, док прође нашу ковачницу. Учеста он поред наше куће. Мало мало па ево га. К'о чунак кроз разбој. И док се трпе, трпе и мајстор Милета. Ал кад се и мисли замрсише у човеку и кад крв паде на очи заборави се, те се ни пред млађим не сакри. Како онај прође мимо дућана, а мајстору сену очи и док онај замакне, а он чим било тресне где дохвати. Па ваљаде да би себи одлакнуо, јекне, к'о да га секу. Чини се, к'о да је под земљом па га тамо даве. Тако некако. Но некад, чини се, потегпуће оним великим чекићем за оним. Такав изгледа. Ил кад му се чини, нико га не гледа, а он обема рукама себе за косе, па цима, цима . . . да искида. Ил седне на ћепенак и отре длан о образ а удуби поглед у земљу и тако ћути и не трже се, док га ко не прене. Једном чујем, где се калфа Обрад разговара са калфа-Видојем. — Ама није друго, он је крив, — каже Обрад. — Иди, брате, где је крив јадник, кад му се она иопела на грбачу. Змија је оно, море!... Ја видох јогунице, ал ова је превршила у свачему. — Ја велим, крив јс мајстор, — рече Обрад. — А гато он ? — За то, гато јој не вади црва. — Чим да вади? — Оплавком. —- Чим велиш ? — Оплавком . . . ево и овом држаљом. — Зар да бије?!

517 — А што да не бије? — Море, човече, није му то слугакиња но жена. Где да бије, гата говориш ти? Калфа се Обрад мало испрси, као да је он мајстор. — Да је моја, —- рече, — ја бих њу свако јутро тако. Па бели, ил би се њој досадило пркосити ил мени тући. А ја се шале не бих мануо. — Не дао ти Бог да тако радига, а не би ти вајдило. — Вајдило би. Нешто и ја мишљах о томе. И би и не би било добро. Ако би му на очи учинила но вољи, би му кућу окаљала, кад је већ таке крви. Ал опет, како је нисам марио, чисто бих волео, да је мајстор Милета негато као калфа Обрад . . . бар као гато он рече да је. * * -xСкоро и ја да постапем свој човек. Онај, који је био на том путу, па кад је већ почео и дане да броји, знаће, како је и мени било. Сваког дана кажем: дан мање, а ноћу читаве сате не спавам . . и зар сам једном. у памети држао калфенску буквицу у рукама. Само ме је жегло: ако мајстор Милета окрене негато наонако (а могло је лако бити). Шта бих онда? Нит је време да почнем изнова, нит ми је лако изгубити две године. Већ како код њих би, тако се и нродужи. Један дан прође, она као пре; и други исто. Ни недеље је нису мењале. Само игго га већма омрзе. Што му име не помиње, и како тако, ал где може бега, а да се с њим не сусретне. Ако он уђе у кућу, она из куће у авлију. Он изађе у авлију, а њој се корсем нагаао пос'о за дрвљаником. Све тако. Па ма гата он радио, она све наопако. Он, реци, тера пилиће. Живина к'о живина, ђубри по дворишту, а она баци кукуруз, да се окупе. Имао је мајстор вољу, да седи нод багреном у ладовини. Ту се и одмара и своју бригу брине. Она приметила то, па мало мало пропира нешто и сваки час износи, да суши; па где ће но око багрена, да човек иема где сести. Ако седну за астал да једу, ћуте, к'о да су се тад први пут видели. Пропиње се она преко астала а не уме рећи: додај ми. Он, сиромах, што и одседи, тек глад да завара, на се после склони где било. Мрачан и иевесео, к'о да му је цео свет пошао наопако. А она, чим њега нема, ил док се он склони, чисто

СТРАЖИЛОВО