Stražilovo
518
I
оживи Весело јој лице дође, к'о да јој је мило, што се онај онако једи. И већ да не омутаве, по некад ће и рећи коју. То би им се могло на прсте избројати. И то није говор за разговор, но какве ситнице. Ето, он дође да руча, па ће зловолзно упитати: — Је л' готов ручак? А она, ако је метла чинију с јелом на астал, само ће одмахнути главом, као да каже: имаш очи. Па заћуте. И како ручају, ручају, и док он узме чашу вина те попије, а вино ускисло. Мора рећи: — Ово вино ускисло. — На дну је, — вели она. — Има л' још колико ? Она само смигне раменима, к'о вели: пгга ја знам. Једном га чујем, где јој говори. Глас му пун неке туге и мек као свила. — Што гасиш ово огњиште? Шта ти је тешко у овој кући? Зар што се некад нашалих и у шали рекох оно, зар да то угаси све добро, што је ире било. Где бих икад помислио на зло и твоје неверство! Знаш, Богу хвала, оцу је своје дете најмилије, па и он ће некад рећи: обесио се! Зар би му он то пожелио ? Тек каже! Ил кад мајка куне децу. зар им она мисли хрђаво, но јој прасне реч, а срце оста мајчино. Зашто бих те и могао корети за хрђаво, кад ништа не видох. И мислиш, зар се то онако каже? Сети се оног доба, кад се узесмо . . . Сети се наше среће. А како нам је сад! Дао бих за тебе све . . . све . . . Ево да кажу: на пољу је мраз и цича, да камен пуца, а ја да имам само ову кошуљу, и она да теби треба, скинуо бих је. Да си болна, па да је за те лека преко света, тражио бих. А овако, где ће нам добро обојима бити? Где да буде оно, што у срећна времена сновасмо ? Како ми мрак дође, на душу ми се нешто слегне . . . дави ме целе ноћи. Дави . . . дави, да загуши. Од ноћи не спавам сат два, па и кад заспим, на мукама се нађем. Чим зора сване, прво ми је то па уму. Шта ми је као сад овај живот? Шта ми вреди? Зар је живот само да се човек хлеба паједе и воде напије? Нисам ја марвипче и живинче. . . ни хлеба не ћу, само ми скини ову муку са срца. Зар ме душа, мислиш, не боли, кад ми сване празник, ил недеља, па свако са својом женом, и коме Бог дао деце, изађе ма
где било, а ја с мојом ни речи дружевске да проговорим. Навуче ми се свецем мрак на очи, ни сунца не видим! Па да се још чему не надам, раскинуо бих то од једном . . . још ме то држи. Заборави, што је било . . . Ако ти је то мало, преклињем те: заборави ! А она му ни у очи не сме да погледа. Оборила главу преда се и поникнула очима . . . па ћути као кривац иред судијом. Кад он заста и причека, да му већ шта било одговори, једва рече: — Ја и нисам тако мислила. Ал к'о велим, што би се он због мене једио . . . Није ираво! . . . Боље је, велим, да се склањам . . . и да ћутим. Кажу, да човеку може да наседне крв на очи, па му дође час, кад се избезуми . . . кад није човек, те учини што-шта, да не може ни пред људима светлим образом, нит пред Богом чистом душом. Кад злоћа прекине везу, што везује срце и памет, онда ил срце прасне помамом, те се побесни, ил памет ради преко срца те се полуди. У оба се зла крв успали, па да се човек ватре ослободи, мора да пије. А с ким још памет тол'ко господари, да му не да, да се у вину удави, попусти му мало, па се начини од човека бесан звер. Тако је било и с мојим мајстором. Једне вечери измакао мало до каване. И ваљаде је гасио ватру ракијом и одвише, кад дође кући: он страшан. Очи цакле. Коса разбарушена и чисто се уковрцила. Лице му блеђе, а још се кожа затегла преко костију. Где су боре биле, чисто се дубље урезале. Уђе у кућу, к'о да је хајдук. Ни помоз' Бог не рече. Газдарица седи уз астал и неким се женским радом заузела. Он се сурва на столицу. Луии лактом о астал, а главу метну на шаку. Газдарица само што једном ману очима на њега па брже трже, те запшве онет у рад. ћуте обоје. Он крупно и иа махове дише. К'о дете после дугог плача. А она се и не миче, једва се види, како јој се хаљина набира. Тишина око њих . . . чак се чује, како игле косну једна о другу. У један мах он силно уздану. Диже главу и очи на њу, па неким шупљим гласом викну: — Где је вечера? Она брзо остави рад и донесе чинију с јелом. — Камо хлеба? — опет он, к'о пре. Она му дотури и хлебац.