Stražilovo

Б р . 34.

СТРАЖИЛОВО

533

Тосио/јинци.

„Хорила се тако болно, молила се тако чедно, Да је често умекшала победничко срце ледно. „Ах, колико сирочади над мојим се гробом моле, Којима је моја песма ублажила тешке боле! „Ја сам вид'о сузе њине и плакао с њима често, Мепи, дакле, и припада праведничко прво место." * Светом Нетру мучна беше ова вика, ова граја, На обојцу пушти с миром у пределе вечног Маја. „Али знајте, рече Петар, не пуштам вас због стихова, Него зато, што је Богу додијала ларма ова."

Војислав.

ХАЊА.

приповетка хенрика шенкјевића С ПОЉСКОГ ПРЕВЕО РАЈКО.

VI. 'утра дан устадох врло рано, па похитах у башту. Јутро беше лепо, нуно росе и ми'риса од цвећа. Пођох на врат на нос грабовом дрвореду, јер ми срце говораше, да ћу онде застати Хању. Али срце, које зар сувише нагињаше слутњи, превари се, јер Хање не беше онде ни од корова. Истом носле доручка нађох се с њом на само и запитах, не би ли се хтела проћи по башти. Пристала је радо, и отрчавши у своју собицу, врати се за час са великим сламним шеширом на глави, који јој осењиваше чело и очи, и са сунцобраном у руци. Испод тога шешира смешкаше се ђаволасто на ме, као да хоће да каже: „гледај, како самлепа." Изидосмо скупа у башту. Наперим у грабови дрворед, а путем премишљах, како да започнем разговор са Хањом и о том, како Хања, која би то за цело боље умела од мене, не ће да ми помогне, него се рађе забавља мојом забуном. Иђах норед ње ћутећки, секући штапићем по лејама циеће, док се Хања не засмеја и, хватајући за штапић, не рече: — Господине Хенриче, шта вам је криво цвеће? — Ех! Хања! није ми до цвећа, него ето видиш, не умем да започнем с тобом разговор; врло си се променила, Хања. Ах! те како си се променила! — Добро, нека је и тако. Да ли се на то љутите ? — То не велим — одговорим полутужно — али ми то не иде у главу, јер ми се чипи, дајеонамајушна Хања, коју сам некада познавао, и ти, да су то два различита створења. Она је срасла с мојим

успоменама, с . . . мојим срцем, као сестра, Хања, као сестра, а сад . . . — А сад та (ту показа прстићем на себе) вам је туђа, зар не? — запита тихо. — Хања! Хања! како можеш то и помислити? — А збиља то је врло природно, и ако је можда тужно — одговори она. — Ви тражите у срцу некадашње братске осећаје према мени и не налазите их: ето то је све. — Не, Хања! ја не тражим у срцу некадање Хање, јер она је увек онде; него је тражимутеби, а што се мога срца тиче . . . — Што се вашег срца тиче — прекиде ме весело — домишљам, шта је с њим било. Остало је негде у Варшави, код каквог другог срећног срдашца. То је бар лако погодити! Загледах јој дубоко у очи; не знађах ни сам, да ли ме куша, или се игра са мном мало окрутније, рачунајући на утисак, који је јуче на мене учинила и који ја не умедох сакрити. Али одмах се пробуди и у мени жеља, да се узјогуним. Помислих, да ми лице мораде бити врло комично, кад гледим на њу као притучено лане, елем савладам своје осећаје, који ме обузеше у тај мах, па одговорим: — А да је збиља тако? Чисто неприметан израз чуђења и неке зловоље пређе преко сјајног лица Хањиног. — Ако је збиља тако — одговори — онда сте се ви променили, не ја. Рекавши то, намршти се мало, и погледајући ме испод очију, иђаше неко време ћутећки, а ја се старах, да прикријем радосно узбуђење, које ме прође на њене речи. Она вели, мишљах у себи, ако другу