Stražilovo

544

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 34.

,Дадо, Ладо, лијепо је Ладо, Бог помагај, миле мајке, Миле мајке и снашице, Бог помагај твоме двору, Твоме двору господскоме. Свети Пера коло води, А Никола бога моли," и т. д. а крај сваког тог стиха припевају: „Ладо, Ладо, лијепо је ЈГадо!" Око Бршљанице има доста знаменитих места. Пре не знам колико година бегае тамо манастир, који се зваше по имену самог села. Манастир је тај разидан, а од њега је доцније подигнута црква у Бршљаници. Зашто је тај манастир пропао, ево једне приче, која живи у народу: Бшго у Бршљаници девет попова све из једне породице, па страшно мрзиди калуђере. Увек гледали, да ухвате прилику, како да их оптуже и отклоне оданде. Изреда се њих осам и ни један нигата не учини. Последњи поп исте породице оптужи калуђере, да су испекли крадена вола, унели га у цркву и онде се частили. За то буду калуђери протерани, а манастирска добра припану народу. Но каже се, да су калуђери истерани на правди бога; а приповеда се још, да су три дана служили службу на голим коленима и проклињали ону поповску породицу до деветог колена. Еао што народ верује, клетва се та и обистинила, јер су то сад тамо пуке сироте.

Не далеко од старог манастира има извор, који народ зове Рајском водом. За њу кажу, да је лек од очију. Вода извире из три храста, који су један поред другог. На средњем има икона мајке божије. Сваке године неки пут чита месни свештеник ту молитву и народ се скупља. На сахат хода кроз шуму дижу се на брегу рушевине старог ГариЛ-града. Како је тај град пропао, прича се у народу овако : Некад је владао њим кнез Гара, богат и силан кнез. Турци га преким оком гледали, и наврзли се, да му освоје град, па га на послетку преваром и заузму. Још и данас здрави стоје бедеми и једна кула; а две куле су са свим скоро порушене. На врх бедема има израслих букава, које су своје жиле уплеле међу камење. На једној кули познаје се, како је стајао балкон; а камење, што провирује, врло је лепо изрезано. * Описах то незнатно српско сеоце за сад, како знадох и умедох. Изазвало ме на тај носао то, што видим, како се у нас врло мало разбира за наше крајеве. А нема сумње, да би се оваким послом дошло до много занимљивих података за познавање и проучавање разних наших места и њихове околине, народа и народних обичаја. Шат се у будуће у нас више пажње обрати и тому раду! х.

КЊИЖЕБНЕ БЕЛЕШКЕ. — Набавили емо књигу „ Т/уггвсЈге ТЛсМипдеп поп ЈЗгапЈсо Вапшетса. Аиз <3ет бегМзсћеп јге! и^егзеШ уоп Оеогд 1)дп ЗсЈгиЈре. Дело је посвећено Његовом Величанству краљу Милану I. У предговору осврће се преводилаи; у кратко на народно песништво наше, описује Бранков живот, карактерише му појезију одушевљено и завршује, „како је настојавао, да неколико од тих песама на немачки језик преиначи, а опет да очува и прикаже Фину, често шаљиву језгру и чудновату, нежну драж њихову." После Светозара Манојловића то је други песник, који се латио, да где које песме Бранкове пресади у немачку књижевност. Ми смо му захвални, што није пожалио труда, тим већма, што се у преводу јасно огледа не само песничка способност преводиочева, већ заиста и дух нашега пееника. Такав превод, особито краћих, лирских песама, има тек праву вредност своју: читаоцу у духу и особини свога језика приказати дух и особину страног песника То је пак преводиоцу тако пошло за руком, да се где које

песме читају као оригиналне, и ми смо уверени, да ће на Немца, који не зна срнски језик и Бранка, учинити и такав утисак. Нама Србима, који смо с нашим народним песмама и с нашим великим песницима тако рећи одрасли,. да како да се при читању и најбољег превода, и нехотице појављује и истиче дух и особина и нашег језика, те нам се непрестано чини, да је то све у српском језику ипак боље, много боље. Али ми не треба тако да судимо, ми себе, ма и силом, морамо замислити као читаоца Немца, јер само нч тај начин можемо у добром иреводу праву вредност наћи. Ми искрено поздрављамо песника-преЈзодиоца и само бисмо желили, да обрати своју пажњу и на друтв наше песнике, како би немачки свет упознао са многим красним бисером наше лирике. Он је у овој књижици, по свој прилици нехотице, већ приказао Немцима нашег Змај-Јована Јовановића, јер песма „Деда и унук" није Бранкова. Обраћамо пажњу нашег света на приказано дело, које је уједно и у красном спољашњем руху угледало света. А

САДРЖАЈ: Под багреном. (Свршетак) — Два песника. Песма од Војислава.— Хања. VI. — Из Хајна. Две песмице, превео Сава Д. Мијалковић. — Прилошци И. Руварца. б.) О имену и називу првога српскога цара. — Културна писма из Београда. Пише Светислав. I; — Из српских крајева. Бршљаница. Од X. — Ковчежић. Књижевне белешке. „СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРПСКА ШТАМИАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИћА У Н. САДУ.