Stražilovo

/

556

— Хо! хо ! •— И убојида! — Хо ! хо! — И који је но црквама крао! — Шта чујем! Па ти, Јосипе, хоћеш да таквога човјека примимо? Чуј, Петре! Забрањујем, да Мастрилу отвориш врата. Јеси ли ме разумио? — Дивио, господине! — Не ћеш, дакле, да уђе? — рече св. Јосип. Не! — одврати свемогући. — Кад је тако, слуга сам ти, Господине. — Како ! Шта је ! — Ја одлазим. — Камо идеш, болан? — Враћам се у Назарет. Нема ми кућевања, гдје ме се овако лијепо штује. — А ти хајде, Јосипе. — Не ћеш да ме задржиш ? — Нипошто. — Покајаћеш се, Господине! — Не мислим. — Видјећемо. — Добро; видјећемо. — Слуга сам ти, Господине. — Сретан пут, св. Јосипе. — Хвала ти. Господин се лати опет свога посла, св. Петар се поврати на врата, а св. Јосип, пошто узе путни штап, пође код госпе Госпа је баш пјевала дивни 81аШ Ша(ег чувенога Перголезија, црквену пјесму, која је истом дошла била у рај. Њих једанаест хиљада дјевица пјеваху у хору; серафими, херувими, анђели и арханђели свираху и удараху, а Гавријел владао је орхестром. — Пст! — учини св. Јосип, како стуни на праг. — Шта је! — упита госпа. — Треба да пођеш са мном. — Камо? — Шта ти је до тога! Јеси ли ми жена?Треба да слиједиш мужа. Госпа даде знак цијелој дружини, и дјевице, серафими, херувими, анђели и арханђели пођоше за њом, пјевајући и свирајући. — Добро је — рече св. Јосип ; иа оде у Исуса. Нађе га, гдје поправља ново издање Маркова јевангеља. — Шта је ! — - Треба да иођеш са мном. — Камо? — Шта ти је до тога! Јеси ли ти мој син? Треба да послушаш оца. Исус даде знак, и дигоше се сви апостоли, свеци светице и мученици ; а за њима иђаше госпа са сво-

Б р . 35.

јим двором. Сви се скупа упутише пут врата рајска, како им бијаше св. Јосип наредио. Путем нађоше духа светога, гдје се мирио разговара са голубицом Нојевљеве архе. — Камо идете! — упита их дух свети. — Идемо да правимо нови рај; од овога нијесмо задовољни. — Јаох! шта је ово данас! Причекајте ме, идем код Господина да видим за овај посао. И дух свети одлети, иа стаде на раме господину. — Шта је опет ново! — упита свемогући. — Велику ти вијест носим: св. Јосип сели из раја ! — Ја сам га отјерао. Није више било могуће с њим мирно живити; као да је он господар! — Па лијепи си посао учинио, Господине! Ено ти га, гдје води собом и госпу и Исуса. — Је л' могуће! — И дјевице, и анђеле и арханђеле и херувиме и серафине. — Јаох нами! — И аностоле и свеце и светице и мученике. — Бјеже, дакле, сви ? — Сви до једнога. — А ко ће са мном остати? — Пророци Езехијел, Јеремија . . . — Јаох ! Ко би њиховом досадном друштву одолио! Инак тако је; па ако не верујеш, а ти погледај са прозора. Свемогући помоли главу, и видје, како се из раја бјежи. — Шта да радимо? — упита дух свети. —- Ни сам не знам. .— Треба ипак да овој несрећи доскочимо. — А како! — Сазови опет св. Јосипа. — Ја бих га сазвао, али ће ми он нове и теже услове ноставити. — Треба да их примиш; шта више оклијеваш, више ће он тражити. — А ти ми га сазови — рече Господин. Дух свети одлети, и ено га већ пред вратима раја. — Господин те иште — шапну св. Јосипу. — Напокон! — Он ће ти учинити, шта ти буде воља. — Знао сам, да ће овако свршити. Причекајте ме ви овдје пред вратима; у случају да се ја и свемогући ие погодимо, да можемо одмах нашим путем. — И оде код Господина. — Господине - - рече св. Јосип —послушај ме; кад сам ја светац, имам право да пустим у рај све оне, који су ме частили на земљи; кад нијесам светац, морам сам из раја.

СТРАЖИЛОВО