Stražilovo

552

СТРАЖИЛОВО

ће бити, ципилучио би евојом искреношћу, јер му Хања не даде после мира до саме вечери. — Је ли лепа? — питаше. — Јест. — Каква јој је коса, очи ? — Лепе, али не онаке, које ми се највећма допадају. — А какове вам се допадају ? — Коса светла, а очи, да онростите, плаве, таке као те, у које сада гледам.

— Оо! господине Селиме! И Хаља се намршти. А Селим склопи руке, стаде се пренемагати и удварати и с оним својим несравњеним миљем у очима поче да говори: — Госпођице Хања! немојте се љутити! Шта вам је скривило бедно Татарче? Немојте се љутити! дед' се насмејте. Хања га гледаше и што га даље гледаше, све већма нестајаше облачка с њенога чела. ГЈросто очарао ју. Осмејак заигра око њених уста; очи се за-

светлише, лице сину и најзад одговори нежним, нријетним гласом: — Добро, не ћу се срдити, ако будете учтиви. — Бићу, тако ми љубави према Мухамеду: бићу! — А волите ли ви здраво свога Мухамеда? — Као пси просјака. 14 опет обоје прснуше у смех. По. а сад ми реците занодене Хања па ново разговор — кога воли госиодип Хенрик? Питала сам га, али ми не хтеде да каже.

— Хенрик ? . . . Знате шта (ту Селим погледа на ме испод ока), он можда још никога не воли, али ће волети. Охо ! знам као свето кога! и гато се мене тиче. . . — Што се вас тиче? ... — запита Хања, усиљавајући се да сакрије забуну. — Учинио бих то исто. Али на послетку . . . . стан'те мало: можда он већ и воли. — Молио бих те, Селиме, да се махнега ћорава носла!