Stražilovo

Бр 36.

СТРАЖИЛОВО

565

ипак кажем, да величина сваке невоље не зависи од тога, какова је она сама по себи, него од тога, како је ко осећа. А ипак ништа није било! ништа још није било! Лежећи у кревету понављах те речи све дотле, док ми се мисли не почеше полако мутити, зилети и падати у обични сани неред. Свакојаке ствари почеше се с њима мешати. Очина причања, личнос-ти и догађаји у тим причањима сиајаху се са садашњошћу, са Селимом, с Хањом и с мојом љубављу. Можда бејах и у малој грозници, тим пре, што сам се угрувао. Стењак запаљене свеће паде наједаред у чирак: потамни, за тим опет искочи плавичаст пламен, после мањи па још мањи, док најзад још једаред не блисну светлост на умору, мало јаче, па угасну. Морало је бити већ касно; под прозорима певаху петли: заспах тешким, нездравим сном, од кога се дуго не нробудих. \ Сутрадан се показа, да сам преспавао доручак, а за то не могох видети ни Хање све до ручка, јер имађаше сат са госпођом д' Ив. Али за то сам се добро испавао, осоколио се, па не гледах више свет на тако црне наочаре. Мишљах у себи: бићу Хањи добар и пријазан, па ћу тим загладити јучерању своју дурљивост и напраситост. Међу тим нисам нешто узео на ум, а то је, да су Хању не само дирнуле моје последње речи, него су је и увредиле. Кад је Хања ушла с госпођом д' Ив на обед, полетих јој живо и нагло, као опарен. Ал' одмах се тргох, скупа са својом срдачношћу, не за то, што бих хтео то учинити, него за то, што бејах одбијен. Хања ми рече врло учтиво : „добар дан!" али тако хладно, да ме одмах прође воља да јој ласкам. После седе уз госпођу д' Ив и показиваше се целога ручка, да више и не примећује моје егзистенције. Признајем, да ми се у тај мах та егзистенција чињаше тако ништава и жалосна, да кад би ми ко давао за њу три гроша, рекао бих му, да преплаћује. Шта ћу, јадан, и како ћу ? Пробудио се у мени пркос, па наумих, да вратим Хањи мило за драго. Чудна је то улога према особи, која се љуби више свега. Заиста сам могао рећи: „хуле ти уста, и ако срце плаче!" За целога ручка не проговорисмо ни речи једно с другим, него само преко кога трећег. Кад Хања, на прилику, каже, да ће пред вече бити кише, она се окрене госпођи д' Ив, а ја на то исто тако одговорим госпођи д' Ив, а не Хањи, да не ће бити кише. То дурење и узајамно пецкање имађаше за мене и неке дражи. Волео бих знати, моја го-

спођице, како ћемо се владати у Устжицама, јер, вала, морамо ићи у Устжице, мишљах у себи. Намерно ћу је запитати што год у Устжицама пред странцима, а она ће морати одговорити и тако ће тај лед пући! Много сам зидао на тај боравак у Устжицама. До душе, с нама мора ићи и госпођа д' Ив, али шта ми то смета! Међу тим, стало ми је више до тога, да нико при столу не примети, да се ми срдимо једно на друго. Ако ко примети, мишљах, запитаће: да ли се срдимо; одмах ће све изићи на видело и све ће се дознати! Кад само помислих на то, удараше ми румен у образе, а страх ми стезаше срце. Али, да дивна чуда! приметих, да се Хања много мање тога боји, него ја; даље, да види моју бојазан, па је због тога кичељива. Осећах се пониженим, али не беше куда. Чекала ме Устжица, па се за њу ухватих, као утопљеник за сламку. Али очевидно имађаше и Хања то на уму, јер кад донесе, после обеда, оцу црну каву, пољуби га у руку и рече: — Молим господине, могу ли ја да не идем у Устжице? — Ах! ала је неваљалица, ала је неваљалица! та љубљена Хања, помислих у себи. Али отац, који беше мало наглув, не чу у први мах, него пољубивши девојче у чело, рече: — Шта хоћеш ти, девојко! — Нешто бих вас молила. — Шта то ? — Могу ли да не идем у Устжице? — А за што, јеси л' болесна? Ако каже, да је болесна, помислих опет, све пропаде, тим пре, што отац беше добре воље. Но Хања није никад лагала, па ни у шали, и за то, место да се изговори да је боли глава, она одговори: — Не: здрава сам, ал немам воље. — Е онда ћеш ићи у Устжице, јер треба да идеш. Хања се поклони и, без и једне речи, изиде. Ја бејах радостан из све душе и кад би само било згоде, како бих радо превукао који пут прстом преко прста, да јој напркосим. Мало за тим ипак, кад остадох с оцем на само, запитах га, за што је заповедио, да она иде. — Хоћу, да суседи свикну гледати у њој нашу рођаку. Кад Хања оде у Устжице, она некако замењује твоју мајку: разумеш ли? Не само да сам разумео, него сам хтео да пољубим за ту мисао доброга оца. Ке се.)