Stražilovo

Б р . 38.

СТРАЖИЛОВО

601

„Ходи, Химоне!" рече девојче, вабећи корсака. „Је ли, Химоне, ти не даш, да когод твојој Нејери учини што на жао? Причекај само, честити делијо, за то ћеш после бити награђен." Химон је репом махао а све гледао горе у Нејеру, тако да се Аконтије, који је сад отишао с места за шипражјем малога виса па дошао до миртова џбуна, опет сетио на идеју о пастирди својој. Помисао, да му је Нејера тако у непосредном сусед-

За миртом је угледала вити стас младићев па је претрнула а врела румен јој прелила лице. „Ти овде у кући Коронидиној ?" загшта, приближивши се џбуну. „А ти моја сусетка?" одврати Аконтије смешећи се. „Ја седим ту код Даогоре, који ме рани и ода зла брани! Али од куда дође ти амо ? Та ја сам гледала према кући."

Тоша .Јовановић.

ству, чудновато га је дирнула. Суседи су упућени на то, да живе у љубави. Овде му је нарочито ствар изгледала јасна, јер му се учинило, као да су богови то тако удесили, да је чисто одведен у сусрет једином живом створу, с којим је овде у Милиту не рачунајући Меланипа — био познат. Баш је хтео да викне девојче по имену, а Нејера гласом живахне изненаде изусти његово име.

„Онде на малом брежуљку седио сам и вас посматрао." Девојче опет порумени. „Немаш разлога стидити се," рече Аконтије. „Чедније и разборитије не би се владала никоја Шпартанка. Млади тај човек канда је сав од пете до главе роб својој заљубљености." Нејера дигне очи к њему.