Stražilovo

СТРАЖИЛОВО ШШЈкВУ, Н©У« Ш Е&ШЖШ1 ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 40.

У НОВОМ САДУ 6. ОКТОБРА 1888.

ГОД. IV.

КАКО ЈЕ ШЕВАЛИЦА ИЗЛИЈЕЧИО ФРА-БРНУ.

ПРИЧА СИМО МАТАВУЉ. (Наставак.)

ФК а нову годину уждио СЈевер, регои све нонесе ! Расклимане штице врху тријема и незакачени канци на нрозорима лу ■ патаху на све стране Фра Тетка,једини усталац од све браће, излазио је ноћу два три пута из своје ћелије, те обилазио млађупницу и све пећи, бојећи се, да вјетар не понесе откле жеравак и не панесе га на трулипу. У нраскозорје сва четири звона огласише јутрењу, али им се звук једва могаше чути кроз вјетрену хупу. Фратри и ђаци, огрнути кабанима, протрчаше тријемом до цркве. И сва остала манастирска чељад, осим ђакона ЈПкоранце, окупише се на богомољу. Он је често изостајао, особито студенијех дана, те се нико не зачуди томе. Три најмлађа духовника обукоше се у црквене хаљине и служба отпоче. Бакоња и Мачак, у стихарима, кађаху пред њима. Балеган је вукао конопе иза оргуља, а фра Тетка куцукајући по зуицима танкао је ногама, да их згрије, вртио је главом , да му се врат не укочањи, и кад год могаше уграбити, приносио је шаке к устима да дува у њих. Тако чињаху и сви остали, а уз то дераху се, сви скуна, иза свијех машица, јер збиља човјек се неког јада угрије пјевајући. Кад та дерба доприје до највећег несклада, фра Тетка се наједи, па и он поче иемилице ударати по зупцима, те из цијеви излијетаху свакојаки гласови, час као да волови ричу, час као кад мачке у вељању маучу. Сви се савлађиваху, да не дадну маха смијеху, али ђачић Бујас не мога, но га стаде гласан кикот. Али кад сунце грану, вјетар поче слабити, па мало по мало, утоли са свим. Онда се поврати склад. Свако се препаде своје грјенгае работе, па да покаје, поче сваки умиљато појати. И тако при крају би милина!

Послије службе фратри одоше у трпезарију, а млађи за њима, пак се уставише пред вратима. Под Исукрстовом вечером бјеше већ поређано седам столица, те фратри посједаше, све по годинама и по старјешинству, овијем редом: Пирија, Наћвар, Тетка, Блитвар, Дувало, Срдар, Вртиреп и Жвалоња. По што посркаше каву, Балеган отвори врата раји. Најпрви приступи ђакон Чимавица, те цјелива гвардијапа у руку и рече: »На здравље вам младо лито! Дај боже да и' млого проживите!« Гвардијан му даде некакву књижицу црвенијех корица, па рече: Јево ти синко ови мали, али драгоцини дар. Ово је »Цвит Кршћански' Крипости« нашега ученога фра-Јеролима Алатовића. Шти је, синко, дан и ноћ, и ладај сепоњој, зарад спасења душе своје. Амен!« —ђакон га поново ћуки у руку, па то исто учини свакоме, попављајући исту честитку. За њим приђоше ђачићи : Мачак, Бујас, Лис и Бакоња. Сваки прими по плету од гвардијапа. За њима Балеган, и оп прими маџарлију. За куваром честиташе: млинар Бобан, ковач Тртак, коњушар Стипан Зуза, пак возари Бељан и Дундак, а најзад чобани. Фра Пирија колендиса, кога више, кога мање, према годинама службовања. Чдмавица дохвати са стола здјелу наранаџа, па даде свакоме ђачићу по једну, а себи узе двије. Балеган разреза неколико јабука, и по што понуди служинчад, нали чашицу ракије, нак наздрави: — У име божје, а за добар ночетак! У здравље нашег доброг ћаће, припоштованог оца гвардијана, и свију редовника, који су оде, и који нису оде, и свега пука кршћанског и његовог поглавице светог оца папе! Живили! — Живили! заграјаше млађи и почеше се обређивати.