Stražilovo

б2в

Фратри поустајаше. — А шта је сЛоврићем? Је ли му ко каву понија? запитаће гвардијап ђакона посред граје, па и не чекајући одговора, обрну му плећа. Чимавица смигну раменима, пак изађе. Дундака облијеколили другови, да паздрави свакоме фратру, а уз сваку здравицу да искапи по чашицу. Ои се нећка и смије се, а све иогледује фра-Пирију, коме — узгред буди речено — тај надимак не бје залуду дат. Фратар намигну, а на то Дундак у тињи час сали у се седам купица ракије. — А нама, твојим друговима, зар не ћеш наздравити? Зар смо ми мачији кашаљ! ? пита Стипан. — Оће! Како да не! Мора! прихватише сви. — Оћу валај ако ћете свему кршћансгву, само има ли је? вели Дундак. Та он јеједном за опклад попио по оке првотока у душак. — Е, на де дајте му! Ала, почимљи! — Не, но нека прије ишчати молитву ! рече Бобан. -— Какву молитву! ? запита опттро фра Тетка. — Ма, дујо, нику ришћанску молитву ! Чућеш је, па да пукнеш од смија! вели Тртак. Фратри се згледаше смијуљећи се, а то посоколи Дундака, те размахну рукама. Направи се коло око њега. Он се прекрсти три пута но ришћанску, метаниса три пута, шапћући нешто, па нрекрсги руке на грудима, диже главу и поче попјевајући: »Зелембаћа козе враћа по дубоку, по широку, да напасе, да намузе, да накупи угњу масла, да намаже њојзи жвале, а сусјетки надимала! Надимљи се црни враже, каио Грци по полици. Они јесу добри ловци. Стријељаху једну гору и уватише тицу срнадицу. Из ње ваде талога, да намажу таколе. Таколи ричу, таколи бучу, таколи иду шешарскијем путем и налазе шешарскоје дијете. Дијете опанке киселило, прстом набадало, а зубма окруживало. Воли брате, Поповићу Прославићу, којино ће нрочатити пробактити, господи помилуј, амин!« Поново заче да клања и да се крсти. У сред те граје и смијеха допаде Чимавица, блијед као крпа, и косе му се накостријешиле. Једва једвице изговори: — Зло! иа гутну пљувачу и заврти главом и опет ће: »зло!« — Зло Шкоранци? запита гвардијан. — При . . ми . . нуја!

Б р . 40.

— Шта рече, болан? повикаше. — Јест . . умр'а! . . умр'а је! . . . Сви потекоше у ђаконску ћелију, која се налазила између Наћвареве и Теткине. Јадни Шкоранца укочањио се, а отворене му очи. На кревету и на поду двије локвице крви. Крај њега на столићу неколико скленица љекарија. Хаљиие му побацане врх покривача. Према његову, уз дувар, други кревет, иа коме спаваше Чимавица. По нгго се гвардијан разабра мало, засу грдњама Чимавицу. — Гаде, губо, рђо, измету, смрдљива Чимавицо, тако ли си гледа' друга, а? Тако си се бринуја за њ! . . . Сви навалише на ђакопа, ко ће боље. ФраСрдару не би доста, што га највише изружи, но му дарова нрида, ћуши га два три пута, а да је могао од налоге у тијесној соби, ћаше га и ногом напипати. Фра Брне надимље образе и држи се за трбух. Кад год био чуо јали видио што иемило, одмах га ћаше забољети у куљи. Таа-ко ! таа-ко! понавља он и врти се на мјесту. Сви грају. Балеган открио мртваца, па га куца кокицом по утонулу желуцу, а другом руком маха и говори нешто. Дундак стаде отварати скленице љекарија и сваку примирише, мрдећи се Бобан дигао суху ногу мртвога, на јој мјери прстима дебљину, чудећи се, гдје је и толико душа стојала. Једини Стипан сасгавио руке на крста и гледа мирно. — Ма шта сам ја крив ? Шта сам крив, за ране Исукрстове?. кука ђакон, кад га једва већ допаде ред, да га чују. Шта сам мога учинити? Јето синоћ уватија га огањ и кашља је и знојија се, а ка' и сваку вече, бог зна откад! А то сте знали сви ! Анци баш синоћке, у пике, би му лакше и разговарали смо се и смијали. Још рече, да ће јутроске на матутин, ако витак ујења, »ма исто немој ме будити, ако се сам не пробудим«, рече ми. А јутроске, иосли први' звона, ја га два пута полако зовну': Иноценцо! Иноценцо! На кад сам видија, да спава, јер сам мислија да спава, ја га остави', јер шта би друго чинија ? . . . — Таа-ко! Дакле он је приминуја јопг ноћеске? нита фра Брне зачуђен. — Па то се зна! То се одма' види! вели Стипан. — 0, боже! боже! па овако ? Без исповисти и без причешћа! јада се фра Пирија. — Шта ћемо, де? Шта ти је, ту ти је!

СТРАЖИЛОВО