Stražilovo

642

СТРАЖИЛОВО

Б р . 40.

у предговору плаши нас, да ће „што скорије" издати и II. књигу. Ја молим и преклињем г. Н., да се окани тога посла, јер му, као што I. књига свједочи, није дорастао. Не треба мислити, да је за скупљање народнијех умотворина доста да човјек зна писати или да умије уживати у народној појезији. Г. Н. се може одушевљавати и треба, али за редакцију народнога блага треба много више, него што је он показао својом I. књигом. Браћа М. IIоповићи су издала у новије време много доброга, што им на похвалу служи, али овом књигом својом не ће се моћи подичити, јер не само да нема никакве научне вриједности, него не може се ареиоручити ни као читанка народу. Друга збирка носи натпис: Разне сраске народне ијесме. Сакупио по Боци Которској и околини Дубровачкој и тумач додао Милан Осветник. Издање српске књижаре и штампарије браће М. Поповића, у Новом Саду 1888. У овој књизи има 26 пјесама. По дужини једна има само мање од сто стихова, 12 пјесама имају више од сто, 5 пјесама више од 200, 7 више од три стотине а једна више од 500 стихова. Говор је јужни, мјесто, гдје се збивају: крајина босанска и Далмација. Ни ове пјесме не могу се метнути на прво мјесто по својој вриједности. Најбоље су тек средње каквоће, мјерећи их Вуковим пјесмама, но има и врло слабих (као и. нр. 1. 3. 4. 5.) Види се ипак по свему, да још није утрнуо осјећај за појезију у оном народу, који их је спјевао. Но за то ни ова редакција није поуздана и није удешена, као што би овакав посао захтијевао. Има истина одушевљен нредговор и поговор, али се и њима ништа не вели о самим овијем пјесмама, од кога их је чуо скупљач, гдје (у којим мјестима поименце) се пјевају, како се пјевају, је ли текст вјерно прибиљежио и т. д. На сва ова питања би с правом тражили одговор, али нам их скупљач не даје. Добро је још, што је додао тумач из Краусова „Смајилагића Меха". Боље и то него ништа. Ове пјесме по својем предмету спадају махом у трећу перијоду народнога пјесништва, тамо гдје и Вукова III. књига. Због својих редакцијоних гријешака не може се ова збирка употребити за научну сврху, али ипак може се препоручити народу за читање. Но у опће би свјетовали књижарницу браће Поповића, да се овакијех послова више не лаћа и да народне пјесме не издаје прије него их прегледа какав зналац. Да имамо за тај посао људи спремних и вољних, требало би да се оснује одбор за скупљање народнога блага овијех наших крајева. Говори се

истина, да је у нас изумрла појезија народна, дајезик и предање народно опадају (донекле тако и јест), али ипак би се нашла још овдје, ондје по која старинска пјесма или прича, а ријечи и говорнијех фраза заиста има (изнио нам је г. Н. Радонић читаву збирку, којих нема у Вукову рјечнику) па за што да и једно зрнце пропадне? Кад се већ јављају поједини скупљачи, требало би их потпомоћи, а јавило би се јамачно и више њих. Из тако нагомилана градива могла би се одабрати лијепа збирка народнијех пјесама, које би биле достојне сестре Вуковијем, а збирка би одговарала и научнијем захтјевима. Овако морамо да дочекамо, да види свијета овакво чудо, као што је збирка Николићева а доиекле и Осветникова. Трећа збирка је најзанимљивија а и ионајбоља и носи на челу натпис : МагоАпе рјеше Мићате&таса и Вотг г Негседотпг, иађгао Ков1а Ногтапп, тсјеШк х,ет. оШе &а Возпи г Негседопгпи. Кпјгда рпа. Загајеко 1888. 8° 624 стр. — У збирци има 39 пјесама, најкраћа има 97 стихова а најдуж-а 1878 стихова, свега 22.745. стихова. Предговор стр. I.—XII., „.Јуначке пјесме" стр. 1.—574. Додатак стр. 582.—606. Тумач турских, арапских и персијских ријечи стр. 607. — 620. Ова збирка колико нас је обрадовала, толико нас је и сневеселила. Сневеселила нас је с тога, што ни ова збирка не може без зазора стати уз Вукове. Истина у додатку нам скупљач тумачи многе обичаје мухамедовске и опширније говори о појединим јунацима, који се спомињу у пјесмама, али се тај додатак не може похвалити, да је потпун. И у тумачу не нађосмо многе турске ријечи, које се иначе код нас нигдје не чују. Непоуздана је ова збирка и с тога, што скупљач није сам покупио ове пјесме, није их сам пренио из уста гусларских на хартију, него су му их послали пријатељи (које скупљач наводи на почетку књизи). Велика је гријешка и то, што је мијењао г. Херман икавски говор на ијекавски. Ова привидно ситница, јасно показује, да г. Херман нема доста филолошкога разумијевања за овај посао. Једна врло важна и корисна страна народнијех пјесама је и то, што из њих можемо упознати језик онога краја, у којем је пјесма никла. Није требало, да се скупљач боји „мјешавине икавштине и ијекавштине", у коју „пивач" често пада. Каква је таква је та „мјешавина", али ње има и дужност је свакога скупљача, да ту мјешавину што тачније изнесе. јер не може сваки онај, који хоће да проучава народни говор босанско-херцеговачки, тога ради ићи у Босну и Херцеговину. Тај посао добре збирке олакшавају. Ако се човјек већ боји мјешавине у језику, прије би упале