Stražilovo

Б р . 42.

СТРАЖИЛОВО

675

пропала, „пошто се војводе и капитани као неверни пастири оставив овце своје, разбегли." То је приметио год. 1874. поменути прерађивач Феслерове Историје, а Франц Кропес (НапЉисћ с!ег Сгевс1псћ1е Оев^еггејсћв, III. 8. 189.) већ сасвим одлучно и у кратко вели: „Ше<1ег1а§е Ка1;21апег'8 Бе1 Евве^ ат 10. 8ер1 ."; но ја бих рекао, да се ту тај градачки професор мало затрчао, јер из другог нисма истога краља Фердинапда истоме бискупу Клесу, писанога из Беча, дне 11. октобра 1537. (Сгеуау: ТЈгкипДеп е!с. асћа. 1536.—1537. 8. 41.) види се, да тада краљ Фердинанд јонг није знао, а право рећи није ни могао знати за пораз своје војске „т тпсћзсћеп БапЛеп." Краљ Фердинанд дакле 11. октобра није знао, а 19. октобра, а зацело и дан два пре тога већ је зпао, како му је прошла војска, коју је Кацијанеру, војсковођи свом, био поверио. Катастрофа је дакле морала наступити у првој половини месеца октобра. У старој једној књизи (МПев, 81ећепћиг§18сће Сћгошк) нашао сам забележено на страни 28. ово: „ Г)1о §'ге\уНсћс №ес1ег1а{* (т 81атоп1еп) ^свсћаћ с1сп 12. Ос1оћег 1537." Од тога дана (12. окт.) имао је времена победоносни Мехмед бег Јахијапашић да јави побратиму свом, краљу Јаношу у Велики Варад за тај пораз војске краља Фердинанда I. а своју велику срећу, и краљ Јанош могао му је дне 30. октобра 1537. г. у граду Великом Вараду одговорити и честитати му ту победу, одрзкану над непријатељима честитога цара и својим непријатељима. И да ти у кратко кажем : ја мислим, да је писмо оио, које је Јанош м. б. краљ угарсви, хрватски, даматијски и т. д. иисао г. 7046. месеца октобра 30. дне у граду Великом Вараду Мехмед-бегу Јахијанашићу, господару српске земље, санџаку смедеревском итд. у Београд, и које је писмо штампано у Миклошићевом зборнику српских сиоменика под бројем479., — ја мислим, да је писмо то Јаношево одговор на писмо Мехмед-бегово о поразу хришћанске војске, коју је краљ Фердинанд послао, а војвода његов Јован Кацијанер повео био г. 1537. против Мехмед-бега, санџака смедеревског и београдског и сремског, Хозрев-бега, санџака врхбосанског, Џавербега, санџака зворничког , Мурат-бега, војводе Хозрев-беговог и од скора санџака клишког и т. д., или другим речима, да писмом тим честита краљ Јанош побратиму своме Мехмед-бегу Јахијапашићу због тог пораза, односно због те победе турског оружја. Но најпосле, било писмо то којим му драго иоводом писано, од куд оно у зборнику Миклошићеву и где нађе г. Миклошић то писмо краља Јаноша

Мехмед-бегу Јахијапашићу Турчину; од куд га преписа г. Миклошић ? На та питања наша џе даје нам г. Миклошић никаква одговора те нас је против свога обичаја у ногледу тога и она друга два, у почетку овога прилошка поменута, писма, оставио у неизвесности, не казавши, од куд је преписао он та три писма и оно четврто, што је пред тима штампано. Ако је он сва та три писма преписао с ориђинала у царској архиви, онда можемо мислити, да она нису ни дошла у руке онима, на које су била управљена, и онда слободно нам је још и даље ићи те мислити и представљати себи, како је морало бити жао краљу Јаношу у Великом Вараду, кад је дознао, да иисмо његово од 30. Октобра 1537. без нумере, које је он онако накитио био, није дошло у руке јунаку Мехмед-бегу Јахијапашићу, ком је оно било намењено, већ да је на путу ухваћено и доспело у руке највећем душманину његовом, краљу Фердинанду;и како је тек краљу Фердинанду у Бечу морало бити, кад су му тумачи — а зна се, да је на двору његову било нарочитих срнских тумача — нротумачили и казали, шта нише у ухваћеном нисму краља Јаноша, којег Фердинанд све до год. 1538. није називао и признавао за краља, но га је увек називао сепушким грофом (Жрвег бта^ или ердељским војнодом или просто впјдоЈи, и како се Јаиош вајда срдачно радује и искрено честита Мехмед-бегу београдском победу нац турским и својим непријатељима ? Но пошто то даље мишљење зависи од неке препоставе, то ћу се оставити тих пустих даљих мишљења и домишљања и то тим пре, што је ипак већ у почетку год. 1538. и баш у граду Великом Вараду дошло до мира између краља Фердинанда I. и краља Јаноша. Нужда закон мења, и нуждом нагоњени иогодише се оба угарска краља, односно мудри људи и с једне и с друге стране изнађоше начин, како да оба један нокрај другог живити и краљевати могу. Начин се нашао, но то већ засеца у политику, која се мене не тиче; а друго, краљ Јанош, који је 30 октобра 1537. године честитао Мехмед-бегу Јахијапашићу, раскрстио је на скоро са свима за навек (-(- 22. Јула 1540.). Краљ Јанош даје Мехмед-бегу Јахијапашићу велику титулу иазивајући га „славним и узможним господаром српске" земље, санџаком смедеревским, београдским, подунавским, посавским (по)сремским и многих других крајишних градова господарем." На латинском писму истога краља Јаноша од 15. Јула 1534., којим препоручује Антонија Вранчића, препозита Будимског и свога секретара (којег шиље ас1 сћг18(лаш881тит Ргапгаас Ке§от т ссгЉ е! аг-