Stražilovo

670

СТРАЖИЛОВО

ттриуготовљакати за свечану жртву, коју им је, кад се сунде највише дигне, ваљало принети богињи у виду по два бела голуба. Те голубове нису клали, као што је иначе био обичај, него су их пуштали међу средње стубове нрочеља. у храму да одлете; како су летили и у ком правцу, отуда је народ разбирао, да ли ће Афродита и од сад дати граду милостиву своју заштиту те га чувати од нелријатељске најезде, од скупоће и болезање, од воде и ватре, или је пред врати ма каква опасност. Како је архонт те голубове сваке године дао однеговати у мајуру једном на острву Ијетуси, то су тице свагда мало се најпре пролепршале па онда одмах полетиле према свом завичају, дакле према западу; а тај је правац народ сматрао да навештава срећу, јер је на западу било море, из чије је дубљине, по јелинском миту, богиња угледала свет. Међу избраницама, које су овога пута имале да изврпте церемониј.у од старина, била је и плавуша Кидипа, најлепша и рода најгосподскијег. Свештеник је Афродитин своју смелу накану и замислио на тој основи, а није зазирао од тога, да часе приуготовљавања, што су их девојане проводиле у светилишту, употреби на то, да своју намеру изведе; уверен је био, да тиме не вређа величанство бесамртне богиње. Лепше жртве — говорио је сам себи не ће светлој богињи свештеник њен нигда принети, но што је то, кад верној љубави номогне у борби са будаластом и убитачном предрасудом. Аконтије је тога знаменитога дана од рана јутра остао код куће. Свештеник ће му Афродитин послати гласе. Младић, у светачну руху, ходао је у грозничаву неумору час са дворишта у башту час опет из баште натраг на двориште. Коронида, којој је било саопштено, да он у врло важној ствари очекује роба Меланинова, није се мицала са камените клупе пред капијом. И Аконтије је сваких пет минута излазио на капију а одавао тако чудну узбуђеност, да је Коронида брижно стала дрмати главом. „Радосно је и срећно," рече, „што се надаш да ћеш чути: али те ја светујем, да се чуваш. Ко сувише нагло нојури у сусрет радости, томе богови невидовне сметње мећу на пут, којим греди. Остани равнодушан, Аконтије! Око, које мирно гледа, боље води до сврхе, него пола засењено, којем дрхтава чежња све приказује као у ружичастој магли! Та имам и ја нешто мало искуства, па ма да ми ти не ћеш да кажеш : провидим ја тебе ! Јерот је само кадар тако узбунити човека." Младић није ни слушао, што га је Коропида тако разборито и ноштеио световала. Још пре ио

што је она доврпшла, већ је њега нестало. На ново је прошао кроз башту — овај је пут промене ради ишао стазом до малога виса, са којега је први пут погледао преко на њиву седога Лаогоре. Успомена на страсну девојану, која му је негда тако благо и пријатељски изишла у сусрет а после се наједаред тако изменила, сад га је од неколико недеља амо први пут стала тиштати. Кроз цело то време није видио Нејере. Коронида.се испрва чудила, што нема фрулашице; но после је канда погодила. шта је у ствари, па како је опазила, да Аконтије бежи од тога, да јој разложи, то га није ни питала. Аконтије, све више и више занесен оном једном мишљу, коју му је свештеник раздувао до пламена, није имао каде да се брине и распитује за судбину младога девојчета. Једаред је само запитао Лаогору но дознао само, да се Нејера иселила из дотадашњег свог стања. Камо се преселила, да ли је у опште јотп у Милиту, итта је био разлог напрасном јој отказу — то Лаогора није знао да каже. Толико је било сигурно, да Нејера није више долазила у улицу крај пристаништа, на иајвећу радост супарница јој, које су погинуле за новцем. Све је то младом уметнику прошло кроз главу, како је сад гтреко погледао преко миртова џбуна те спазио старога Лаогору крај снажнога му корсака. Тромо и тужно корачао је старац међу лејама а и Химон је спустио разбори^у главу, као да и он тужи заједно са евојим госом. „Лаогора тугује за Нејером," рече Аконтије сам себи. „Како ли је била умиљата и лепа, кад је првога оног дана пришла старцу! Одиста, боли ме, да сам, ма и невин, ја узрок тој тузи; јер о том не треба ни да сумњам: Нејера је отишла из куће Лаогорине тога ради, да се са мном више не састаје. Нека ми богиња, којој посвећујем захвално своје срце, опрости, ако сам у обраћају с Нејером икада будаласто или неразмишљено што урадио ! Али ја нисам ни слутио ... а нико сам себи не може наредити: овде ћеш љубити а онде ћеш остати равнодушан!" При свој тој извини, којом је гледао себе да опере, обузео му је душу осећај потајна прекора, па то му расположење сад, кад је накан био да уради одсудно нешто, није нимало прорицало срећу. Наједаред клоне, савлада га слутња, да ће у борби о Кидипу дуго и мучно морати откајати, што је, ма и без кажњиве намере, згрешио несрећној Нејери. Туровне те мисли прекиде глас газдаричин. „Ево гласника Меланипова!" Дрхћући од радости полети Аконтије на двориште, где га је чекао Клитифонт. „Господар те мој позива за данас на свечаии